Геоекономија

(Не)очекивано отказивање „Јужног тока” пружило је додатни аргумент за уверење да ће година која пролази остати упамћена као изузетно занимљива кад је реч о светским пословима. Могла је да буде бар малчице досаднија.

Кад се буду стишале емоције због најновијег „доказа” да нас „Европа мрзи”, па ето, Русији није дозволила да гасне цеви постави и кроз нашу земљу, биће сасвим јасно оно што је одавно требало да нам буде. Да ни мржња ни љубав нису категорије у међународним односима.

Поготово у оваквим временима, када је мало ко без економских главобоља, јер су ствари далеко од жељених, па се готово на свим меридијанима стрепи да би година из које излазимо могла да буде боља од оне у коју улазимо.

Занемаримо на моменат гас и наше разочарење због тога што голуб који нам је био у руци, сада није ни на грани. Геоекономске прилике су једноставно такве да се свугде стрепи од новог круга рецесије.

Видело се то и на прошломесечном самиту Г-20 у Аустралији, где је доминирала забринутост због сада већ чврстог уверења да ће глобални раст у 2015. у најбољем случају бити анемичан. Није тамо додуше помињана непријатна реч криза него њена умилнија инкарнација: „изазови”.

Тешко је наћи део света без тих изазова. У Европи, стагнација праћена високом стопом задужености и рекордном незапосленошћу (на бироима је око 18 милиона људи) постаје нова „нормалност”, при чему је приметно успорила и њена локомотива, Немачка.

Проценти раста у Америци су додуше пристојни (између два и три одсто), стопа незапослености је сасвим близу оне из преткризног времена, али благодети опоравка највећим делом су отишле у џепове један одсто најбогатијих, док стандард Американаца који живе само од плата стагнира, зашта је цех на недавним конгресним међуизборима платио Обама.

Кина дотле некако одржава свој темпо, мада и оданде стижу сигнали успоравања. Њен регионални такмац, кога је сменила на трону друге економије света, Јапан, ушао је међутим у нови круг рецесије, што је изнудило експресне парламентарне изборе...

Распоред играча и њихова форма – стање њихових привреда – све чешће су повод за дијагнозу да је на коленима и доминантни модел политичке економије, комбинација либералне демократије и невидљиве руке тржишта.

То су први уочили Кинези, својом опаском од пре неколико година да „учитељи имају проблеме”. Ако су најбољи дани капитализма прошли тамо где је он био генератор просперитета, а његова алтернатива већ четврт века у контејнеру историје, шта онда следи, шта је оно што се „иза брда ваља”?

Има ли неко одговор? Некако ће већ бити, јер још никада није било да некако није било, каже једна (увозна) пословица, али је сигурно да глобални изазови могу да се решавају само „на локалу”: уређивањем сопственог дворишта. И да је притом правило да владе не смеју да у том погледу буду проблем, него решење.