ЕП и Србија: тренинг строгоће

Србија је доживела још један шамар од ЕУ, тачније од њеног парламента у виду резолуције о Шешељу. Текст резолуције ЕП јесте увредљив и омаловажавајући за Србију, како је рекао премијер Вучић. Он је додао да је резолуција донета из лицемерја или из жеље да се увреди Србија. Шешељева провокација је кaо у оној народној – да не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг – показала много тога.

Јасно је да је хипокризија средње име и у хрватској и у европској политици. Тамо ником није сметало да се слави „Олуја” кад је извршено етничко чишћење геноцидних размера над Србима у Хрватској, а „страшно” је кад Шешељ честита „ослобођење Вуковара” Србима. Исто тако, никоме у Хрватској ни у ЕУ није проблем то што хрватске генерале који су водили акцију етничког чишћења, највећег у Европи после Другог светског рата, дочекују као хероје све са државним почастима и националном телевизијом, док су Шешеља, који је скоро 12 година чамио у хашком казамату, дочекале његове присталице. Ником у Хрватској, али ни у ЕУ, не смета кад усред Загреба на стадиону, уз пренос државне телевизије, наступа поп певач Томпсон са усташком сценографијом, као што ником не смета то што су Срби грађани трећег реда, што се ломе ћирилични натписи. Нико се није нешто штрецнуо од повампирења усташтва у Хрватској, које се очитује не само по стадионима већ и што, на пример, функционер Удруге специјалаца путем медија Србима прети новим геноцидом. Ништа од тога није био разлог за реакције Европског парламента, а само повратак Шешеља јесте.

Не вреди ламентирати над неправдама, већ би требало из овог понижења извући поуке. Прва је да нормализације односа са Хрватском нема док год тамо живи иједан Србин, па ни тада. Хрватска ће се трудити да нам на сваком кораку ка ЕУ напакости. Хрватска је српску попустљивост схватила као слабост, нарочито жалосна Тадићева извињавања и капитулантско прихватање хрватског виђења сукоба деведесетих. Као и то што је Србија препустила добар део трговине хрватским продајним ланцима, а притом је хрватско тржиште затворено за српске робе и трговине.

Решење за овај мазохизам јесте да се постепено мења однос према Хрватској. Не залажем се за економске санкције Хрватској, што би учинила већина земаља у свету после оваквих увреда и понижења, али потребно је да се поштују национални интерес и принципи реципроцитета. Ако наша роба не може у Хрватску, не би требало ни њихова у Србију, ако наше компаније не могу да купују компаније у Хрватској и супротно би требало бити онемогућено до момента реципрочне отворености.

Друга поука овог понижења у облику резолуције је да смо ми за ЕУ, па и за њен парламент „европске парије” над којима се може слободно тренирати строгоћа, јер ето, иза нас нико јак не стоји. Европски парламент је, често, лобистичка пијаца у којој се зна цена сличних резолуција. То нас води ка поуци да су нам потребни јаки савезници и лобији, па и у Европском парламенту. Европска унија је рогобатна, корумпирана и бирократизована суперструктура која је тренутно у тешким проблемима и која нам како видимо често само прави проблеме и загорчава живот. Европа је растрзана унутрашњим поделама и дилемама и није више геополитички и историјски субјект првог реда. С друге стране, реални играчи на европском простору су – Америка, Русија, Израел.

Милорад Додик је школски показао да се може опстати, барем до сада, и уз анимозитете у нижим ешeлонима западних протектора у БиХ – тако што се траже и налазе савезници на различитим странама. И то, управо у оним државама које смо набројали. Србија би морала, поготово после ове резолуције, да преиспита своје односе према ЕУ и да редефинише своје спољнополитичке приоритете и векторе деловања. То опет не значи да је формално потребно променити реторику, јер би то могло изазвати штетне реакције. Тако је, на пример, турска политичка класа, схвативши да су евроинтеграције на дугом штапу, и даље остала формално у домену еврореторике, али је суштински кренула ка новим правцима деловања и са новим савезништвима. Србији је потребан нови геополитички почетак на реалним основама – а пре свега ослобођен од постпетооктобарских митова и флоскула.