Истина о детектору лажи

Полиграфом ћу те, полиграфом ћеш ме. Отприлике тако то данас изгледа на јавној политичко-полицијској сцени. Разним поводима, сазнајемо све учесталије да је неко био или да ће бити на полиграфу. Има и оних који се сами нуде и позивају на овај тест. Полиграф је, чини се, постао баш модерна справа.

Да ли је детектор лажи од једног полицијског овлашћења у истрази заправо постао „помагало” за обрачун међу политичко-полицијско-тајкунским клановима и чини се, врло моћно средство политичке манипулације?

Један од последњих примера коришћења и јавног помињања ове справе је случај Бека.

Полиграфско тестирање је употребљено и у расветљавају покушаја убиства српског бизнисмена. До сада је на детектору лажи тестирано више од десет особа. Ипак ударна вест у домаћим таблоидима пре неки дан била је да је Станко Суботић, бизнисмен који живи у Женеви, одбио полиграфско тестирање у истрази напада на Бека. Суботић је саслушан као грађанин и негирао је да има било какве везе са овим случајем.

Овим поводом, на порталу „Е-новине” подсећају на случај полиграфског испитивања Драгана Марковића Марконија, бившег заменика директора Безбедносно-информативне агенције и некадашњег државног секретара у МУП-у, у случају истраге против Драгољуба Пеураче, због сумњи на примање мита. Као један од могућих разлога због којих је Суботић одбио тестирање на детектору лажи, овај интернет портал наводи да су Марковићу наменски постављана двосмислена питања због којих је он „пао” на полиграфу.

Објављивањем информације о Суботићу најављено је саслушање и полиграфско испитивање Мирослава Мишковића, власника „Делта холдинга”. Мишковић је дао исказ у полицији такође као грађанин, наводећи да нема никаквих проблема са Беком и да су њих двојица пријатељи. И он је одбио полиграфско тестирање.

Да ли то значи да су Суботић и Мишковић осумњичени да стоје иза напада на бизнисмена Милана Бека? Наравно да не значи. Одбијање полиграфског тестирања, наводе у полицији, потпуно је легитимно и не повлачи никакве законске последице. Свако уз пристанак може да буде подвргнут овом тесту, а он је само смерница у истрази – није доказ. Међутим, у досадашњој пракси важило је неписано правило да онај ко одбије тестирање на полиграфу нешто крије, док пристанак и „пролазак” овог теста, „скида” сумњу са испитаника. Да ли је то баш тако?

Сетимо се недавног случаја „Папаја”. Дарко Шарић, којем се суди за шверц кокаина из Јужне Америке и прање новца, оптужио је Родољуба Миловића, бившег начелника Управе криминалистичке полиције МУП-а да је као „генерал Папаја” од нарко-клана узео 7,4 милиона евра. Обојица су овим поводом испитивани на детектору лажи, а из полицијских извора се сазнало да су „прошли” полиграф.

Како је то могуће – многи су запитали. Затим су стручњаци упућени у ову проблематику објаснили да резултати тестирања на детектору лажи зависе од формулације питања, која се постављају.

Криминолог Златко Николић, виши научни сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања сматра да је полиграф одавно превазиђен као истражна метода. Он наводи да тест на детектору лажи није доказ на суду, што говори о валидности полиграфског испитивања. Самим тим „махање” полиграфом у јавности делује – смешно.

У полицији наводе да је полиграфско тестирање најједноставнији начин да се особа елиминише из поступка и да оно знатно убрзава процес истраге. Најчешће се на детектор лажи позивају они до чијих имена у истрази полиција стиже оперативним радом. Универзална питања за полиграфско тестирање не постоје.

За сваког испитаника саставља се посебан тест, а на почетку такозвано тест питање, о нечему што испитаник зна а верује да то полиција не зна. Тако се долази до тачне реакције која потом служи као узорак понашања.

Суштина је да полиграф не открива лаж као такву, већ региструје одговарајуће физиолошке реакције за које се сматра да су код конкретног човека типичне манифестације узбуђења и стреса, који настаје када се не говори истина у односу на одређено питање.

Полиграф мери крвни притисак, пулс, ритам дисања – где се разликује грудно и стомачно дисање. Тест углавном почиње контролним испитивањем да би се проверило како особа реагује на постављена питања и како се код њега манифестује стрес, када не говори истину.

Да би резултати полиграфског тестирања били тачни, испитаник би требало да буде одморан, сит и наспаван. Нагон за храном или спавањем јачи је од страха, па се резултати тестирања у оваквим случајевима не могу узети као меродавни. Не тестирају се особе са психофизичким сметњама у развоју и оне под дејством алкохола, дрога и седатива.

Према Закону о полицији и Правилнику о полицијским овлашћењима, на детектору лажи може да буде тестирана особа од које полиција тражи одређена обавештења, уз њен написмени пристанак. Такође, ово тестирање и поред потписаног пристанка у сваком тренутку може да буде прекинуто, уколико испитаник то захтева.

Ова справа коришћена је у решавању неких од најтежих случајева. У случају „Бајмок”, када се трагало за малолетном девојчицом која је свирепо убијена, полиграфски је испитано на десетине особа – осумњичених и оних за које се сумњало да нешто знају у вези са случајем. Када је ухапшен осумњичени за убиство девојчице, он је тестиран на полиграфу. Сазнало се да је „пао” на свим питањима о нестанку и убиству несрећне девојчице. Ипак, да полиција није имала друге, материјалне доказе против осумњиченог, он не би могао да буде процесуиран.