Наше коло у граду валцера

Специјално за „Политику”

Беч– Са једном лепом, белом „Ластом”(на спрат) београдски ансамбл „Коло” недавно се винуо до Беча. Да на Савиндан стигне у Штацхале – прво на Светосавску академију а после на свој целовечерњи концерт на истом месту. И прошле зиме били су они у овом некад царском граду, само у мањем Ахцен театру, претесном за све бечке фанове нашег „Кола”. Зато се ове године ишло на већу бројку – око 2.000 гледалаца. План је испуњен, па их тамо очекују и идуће године, с тим што ће „лествицу” вероватно опет подићи на вишу црту, или – концерт у дворани са још више места. Колико? О томе ће одлучити њихови домаћини и они који „Коло” воде.

Домаћин концерта, који се завршио овацијама, била је Заједница српских клубова у Бечу која је последњих година главни носилац културних активности Срба у аустријској престоници. Борислав Капетановић, који је на челу овог „кола” српских клубова, а у граду их има 14, каже да је ово за њих био велики догађај који се десио у једној заиста великој и репрезентативној концертној дворани. „Наша Заједница се труди да што више тога уради и на културном плану, премда се ради волонтерски. Податак којим се поносимо је и да вероватно ниједан град у Европи нема толико гостујућих драмских представа као Беч, где често наступају позоришта из Србије и БиХ. Шест до осам представа годишње, то је наша „бечка мера”. Видели сте како је публика испратила наше играче, а што је посебно занимљиво – у сали, ипак, нису били само земљаци. Наше процене говоре да су око четвртина присутних били Аустријанци, али и представници неколико амбасада, које смо поздравили на почетку концерта. Својом бројношћу посебно су се истицали Индијци. Чак и у број знам, дошло их је на концерт двадесет двоје”, испричао нам је Капетановић.

А у Штацхале „Коло” је (од)играло Србију уздуж и попреко. И не само српске игре. У том сплету нашли су се и кораци мањина из Србије, баш као и Срба који живе у земљама насталим од бивше Југославије. Игре разне и кореографи разни: Олга Сковран, Драгомир Вуковић Кљаца..., чак и једна српска снаја, некад и сама играч „Кола”, Холанђанка Ивон Еисцхвеилер Деспотовић овде је представљена кореографијом „Врањска свита”. У публици смо видели и младу Београђанку Уну Зубовић, двадесетогодишњу балерину која је у ангажману у бечкој Фолкс oпери. Каже нам да повремено посети овакве концерте јер играч од играча увек има шта да научи, а посебно јој је драго да гледа „Коло” јер су ту и неки који су са њом ишли у исту школу – „Лујо Давичо”. Само су са другог смера – народна игра.

За „Коло” је ово значајан концерт, али не заборавимо да ће они ове године обележити шест деценија постојања и да је њихова историја веома богата. Играли су на свим континентима, у готово осамдесет земаља: у њујоршком Карнеги холу, московском Бољшом театру, у париској „Олимпији”, у истом граду су целовечерњим концертом отворили сцену Палате Шајо, гледала их је и публика у чувеној Сиднејској опери... Директор „Кола” Радојица Кузмановић каже да је, ипак, њихово право играчко „тле” „Сава центар”, ту су као код куће, ту ће у мају великим концертом обележити свој дан рођења, а у децембру дан када су „проходали”, 60 година од њиховог првог концерта. У јубиларној години биће то и укупно 60 концерата на најдражој позорници. За ову свечану прилику припремају и извесне крупније искораке у репертоарској и сценској концепцији.

Кад све ово чујемо, тешко нам је одолети запиткивању типа: Може ли „Коло” једном постати некакав српски Риверденс?

– Ми то помало и јесмо – каже и озбиљно и у шали Радојица Кузмановић. – Дворане смо пунили и тамо где нема наше дијаспоре. У Јапану, на пример. Памтимо незаборавне концерте и телевизијске преносе. Да постанеш велики национални бренд потребно је пуно улагања: у играче, кореографе, музичаре... и, свакако највише, у маркетинг. На Евросонгу у Београду „Коло” ће заиграти у програму у паузи такмичења. Тих неколико минута, злата вредних, ми ћемо покушати да максимално искористимо. Јер, бићемо на екранима целе Европе. Таква шанса се ретко догоди.

Вратимо се још једном Бечу, у коме је прекопута Штацхале ресторан „Лазар”, где водимо ове разговоре и у којој је немачки помало „страни језик”. Свуда около су разни украси који подсећају газду Лазара и његову уобичајену клијентелу на њихов завичај. Један такав видимо на зиду са којег нас са плаката гледа Новак Ђоковић. Ту је и његов аутограм који је оставио на ручку у „Лазару”, после лањске победе на турниру, такође у комплексу Штацхале. Само свој победнички „плес” одиграо је у оној највећој дворани, великој као наша Арена.