Naše kolo u gradu valcera

Specijalno za „Politiku”

Beč– Sa jednom lepom, belom „Lastom”(na sprat) beogradski ansambl „Kolo” nedavno se vinuo do Beča. Da na Savindan stigne u Štachale – prvo na Svetosavsku akademiju a posle na svoj celovečernji koncert na istom mestu. I prošle zime bili su oni u ovom nekad carskom gradu, samo u manjem Ahcen teatru, pretesnom za sve bečke fanove našeg „Kola”. Zato se ove godine išlo na veću brojku – oko 2.000 gledalaca. Plan je ispunjen, pa ih tamo očekuju i iduće godine, s tim što će „lestvicu” verovatno opet podići na višu crtu, ili – koncert u dvorani sa još više mesta. Koliko? O tome će odlučiti njihovi domaćini i oni koji „Kolo” vode.

Domaćin koncerta, koji se završio ovacijama, bila je Zajednica srpskih klubova u Beču koja je poslednjih godina glavni nosilac kulturnih aktivnosti Srba u austrijskoj prestonici. Borislav Kapetanović, koji je na čelu ovog „kola” srpskih klubova, a u gradu ih ima 14, kaže da je ovo za njih bio veliki događaj koji se desio u jednoj zaista velikoj i reprezentativnoj koncertnoj dvorani. „Naša Zajednica se trudi da što više toga uradi i na kulturnom planu, premda se radi volonterski. Podatak kojim se ponosimo je i da verovatno nijedan grad u Evropi nema toliko gostujućih dramskih predstava kao Beč, gde često nastupaju pozorišta iz Srbije i BiH. Šest do osam predstava godišnje, to je naša „bečka mera”. Videli ste kako je publika ispratila naše igrače, a što je posebno zanimljivo – u sali, ipak, nisu bili samo zemljaci. Naše procene govore da su oko četvrtina prisutnih bili Austrijanci, ali i predstavnici nekoliko ambasada, koje smo pozdravili na početku koncerta. Svojom brojnošću posebno su se isticali Indijci. Čak i u broj znam, došlo ih je na koncert dvadeset dvoje”, ispričao nam je Kapetanović.

A u Štachale „Kolo” je (od)igralo Srbiju uzduž i popreko. I ne samo srpske igre. U tom spletu našli su se i koraci manjina iz Srbije, baš kao i Srba koji žive u zemljama nastalim od bivše Jugoslavije. Igre razne i koreografi razni: Olga Skovran, Dragomir Vuković Kljaca..., čak i jedna srpska snaja, nekad i sama igrač „Kola”, Holanđanka Ivon Eischveiler Despotović ovde je predstavljena koreografijom „Vranjska svita”. U publici smo videli i mladu Beograđanku Unu Zubović, dvadesetogodišnju balerinu koja je u angažmanu u bečkoj Folks operi. Kaže nam da povremeno poseti ovakve koncerte jer igrač od igrača uvek ima šta da nauči, a posebno joj je drago da gleda „Kolo” jer su tu i neki koji su sa njom išli u istu školu – „Lujo Davičo”. Samo su sa drugog smera – narodna igra.

Za „Kolo” je ovo značajan koncert, ali ne zaboravimo da će oni ove godine obeležiti šest decenija postojanja i da je njihova istorija veoma bogata. Igrali su na svim kontinentima, u gotovo osamdeset zemalja: u njujorškom Karnegi holu, moskovskom Boljšom teatru, u pariskoj „Olimpiji”, u istom gradu su celovečernjim koncertom otvorili scenu Palate Šajo, gledala ih je i publika u čuvenoj Sidnejskoj operi... Direktor „Kola” Radojica Kuzmanović kaže da je, ipak, njihovo pravo igračko „tle” „Sava centar”, tu su kao kod kuće, tu će u maju velikim koncertom obeležiti svoj dan rođenja, a u decembru dan kada su „prohodali”, 60 godina od njihovog prvog koncerta. U jubilarnoj godini biće to i ukupno 60 koncerata na najdražoj pozornici. Za ovu svečanu priliku pripremaju i izvesne krupnije iskorake u repertoarskoj i scenskoj koncepciji.

Kad sve ovo čujemo, teško nam je odoleti zapitkivanju tipa: Može li „Kolo” jednom postati nekakav srpski Riverdens?

– Mi to pomalo i jesmo – kaže i ozbiljno i u šali Radojica Kuzmanović. – Dvorane smo punili i tamo gde nema naše dijaspore. U Japanu, na primer. Pamtimo nezaboravne koncerte i televizijske prenose. Da postaneš veliki nacionalni brend potrebno je puno ulaganja: u igrače, koreografe, muzičare... i, svakako najviše, u marketing. Na Evrosongu u Beogradu „Kolo” će zaigrati u programu u pauzi takmičenja. Tih nekoliko minuta, zlata vrednih, mi ćemo pokušati da maksimalno iskoristimo. Jer, bićemo na ekranima cele Evrope. Takva šansa se retko dogodi.

Vratimo se još jednom Beču, u kome je prekoputa Štachale restoran „Lazar”, gde vodimo ove razgovore i u kojoj je nemački pomalo „strani jezik”. Svuda okolo su razni ukrasi koji podsećaju gazdu Lazara i njegovu uobičajenu klijentelu na njihov zavičaj. Jedan takav vidimo na zidu sa kojeg nas sa plakata gleda Novak Đoković. Tu je i njegov autogram koji je ostavio na ručku u „Lazaru”, posle lanjske pobede na turniru, takođe u kompleksu Štachale. Samo svoj pobednički „ples” odigrao je u onoj najvećoj dvorani, velikoj kao naša Arena.