Голи живот

Oд успешног појединца одувек се очекивало да испуни таксативни списак обавеза. У зависности од времена у коме се живело, очекивања су била различита. Данас се она своде на неколико ствари, од којих је најважније постизање пуне социјализације и независности. Већина људи се у првој трећини свог живота посвети школовању за будући посао. Реалност, наравно не пружа увек очекивани развој догађаја, па тако често чујемо да кувар ради као обезбеђење, а дипломирана правница као рецепционерка. У систему у коме је стопа незапослености застрашујуће висока, људи спуштају своје критеријуме, запостављајући сопствена интересовања и радећи посао којим ће себи моћи да приуште – голи живот.

Многи уписују факултете у складу са личним аспирацијама, надајући се да ће својим радом и квалитетом обезбедити себи каријеру о којој маштају, упркос околностима које их окружују. Таквом логиком долазимо до огромног броја дипломираних правника и економиста, који су годинама пријављени на бироу рада, без дана радног стажа. У Националној служби запошљавања напомињу да је велики број незапослених правника и економиста последица великог броја факултета, државних и приватних, који школују тај кадар, али и недостатка практичних знања и вештина које поседују дипломирани. Чињеница је и да се до дипломе данас може доћи лакшим путем, у мору приватних универзитета, који стварају потпуно различите кадрове исте стручне спреме. Чекајући на запослење дипломци учествују на безбројним конкурсима, праксама и пројектима на којима добијају прилику да се површно упознају с различитим пословима, али будућност коју им те компаније најчешће пружају је искључиво продужетак волонтерског рада. У овом зачараном кругу дешава се да млади проведу и по неколико година, са својим сјајно написаним радним биографијама, које су, такође, вежбали и припремали на бројним радионицама. По завршетку студија млади морају имати огромно стрпљење како би њихов квалитет био препознат. У ситуацији чекања – они се најчешће окрећу нади, како ум не би преузело стање очаја.

Занимљива је анкета коју је спровео часопис „Економик џорнал” међу особама које су се „пензионисале” од дуготрајне незапослености. Истраживање је показало да је званични прекид тражења посла овим људима донео огромно олакшање после ког су били способни да поврате емотивну стабилност. Тај закључак произилази из чињенице да су незапослени изложени константном притиску друштва, јер нису испунили једну од основних социјалних обавеза. Чекање на тренутак који ће означити излазак из те маргинализоване друштвене позиције – незапослености, постаје велико подсвесно оптерећење за сваког појединца.

Дерик Јенсен, аутор и истраживач модерног социјалног окружења, верује да током чекања нада није продуктивна, јер човек тада усмерава пажњу на нешто друго, уместо на самог себе. Јенсен напомиње да је диван тренутак када човек престане да се нада, јер је схватио како му нада није била ни потребна. Можда ће неко помислити да је човек који нема наду хуманистички богаљ, али пошто одгурнемо наду, питање је шта остаје? Одговор је – реалност. Нажалост, покретачких визија је све мање, јер велика већина је заузела став да је данас узалудно борити се за високе циљеве. Зато преостаје борба сваког индивидуалног живота за себе. То је реалност појединаца који живе голи живот, а за такав нам нада није ни потребна.

Дипл. филолог