Тесне ципеле неолиберализма

Колега Милан Ковачевић скренуо је пажњу на потребу да се нека места у мом тексту „Шта да ради јавни сектор” додатно разјасне, па ћу искористити прилику за то пошто сматрам да је расправа о ставовима који одређују наш поглед на реформе и економију веома важна.

Најпре о мојој тврдњи да плате у приватном и плате у јавном сектору нису у вези. Супротна теза – да је необично што су плате у јавном сектору веће него у приватном – подразумева да приватни сектор „финансира” или „издржава” јавни, па кад је већ тако, пошто је сваком његово село најмилије, необично је да приватни сектор није прво себи оставио више, а онда тек одвојио за ове које „издржава”. У том смислу, јавни сектор би требало да буде захвалан приватном и да се не буни због смањења плата, јер ова необична логика још увек важи. Ова представа је добар пример у којој мери идеологија може да креира измишљену стварност. У реалном свету више од две трећине буџета пуне грађани преко ПДВ-а и акциза које плаћају на производе које купују, такође, и преко доприноса на своје плате. Део буџета заиста пуни и приватни сектор, али само део и то мањи део. Ово можемо да проверимо једним експериментом – хајде да ослободимо пореза на плате и плаћања све грађане који нису власници капитала и да се буџет од сада пуни само порезом на трансакције приватних предузећа и плате и добит власника капитала. Уколико „приватни сектор” заиста издржава „јавни” не би требало да ту буде већих проблема. Међутим, бојим се да бисмо били доста „кратки” са буџетом.

У горњем пасусу смо подразумевали да у приватни сектор спадају власници капитала и њихова предузећа (у ширем смислу, ту могу бити и запослени у тим предузећима), док јавни сектор чине запослени у јавним институцијама и предузећима у већински државном власништву. Овако је најпрактичније дефинисати ове секторе мада и ту постоје проблеми, на пример, у случају предузећа у мешовитом власништву. У тексту сам користио и један други појам „јавног сектора” у који сам сврстао све људе који у свом раду узимају у обзир опште добро, па у ма ком од малопређашњих сектора да раде. Овим новим појмом хтео сам да избегнем нужно супротстављање запослених у приватном и јавном сектору, јер они не морају имати различите интересе самим тим што раде у та два сектора. На пример, ефикасна држава је у интересу и једних и других. Осим тога, овај други јавни сектор потребно је дефинисати из простог разлога што се онда боље види колико нам фали.

Међутим, и колега Ковачевић може да креативно употребљава појмове. Код њега, додуше, „условно” у „приватни сектор” спадају сва предузећа, и јавна и приватна, па је тако ваљда у приватном сектору и „Телеком” и ЕПС, а такође, и НИС и „Теленор”, све државна предузећа која значајно утичу на БДП земље. Такође, јавна предузећа су листом оцењена као губиташи, а приватна као ствараоци профита, иако многа јавна предузећа послују са профитом, док скоро две трећине укупних губитака у сектору јавних предузећа одлази на само једно предузеће – „Србијагас”. С друге стране, многа приватна предузећа узимају државне и комерцијалне кредите и послују с губитком, јер их не могу вратити. Углавном, реална слика је опет далеко од слике коју пројектује идеологија у којој је приватно увек успешно, а државно неуспешно и издржавано.

Овакве генерализације део су погледа на економију и друштво који ја називам неолиберализам. Чини се да нам је уместо ових тесних теоријских ципела неолиберализма потребна нека много флексибилнија и мекша обућа. Тада би нам и ход могао бити много бржи.

Уредник сајта filozofijainfo.com