Tesne cipele neoliberalizma

Kolega Milan Kovačević skrenuo je pažnju na potrebu da se neka mesta u mom tekstu „Šta da radi javni sektor” dodatno razjasne, pa ću iskoristiti priliku za to pošto smatram da je rasprava o stavovima koji određuju naš pogled na reforme i ekonomiju veoma važna.

Najpre o mojoj tvrdnji da plate u privatnom i plate u javnom sektoru nisu u vezi. Suprotna teza – da je neobično što su plate u javnom sektoru veće nego u privatnom – podrazumeva da privatni sektor „finansira” ili „izdržava” javni, pa kad je već tako, pošto je svakom njegovo selo najmilije, neobično je da privatni sektor nije prvo sebi ostavio više, a onda tek odvojio za ove koje „izdržava”. U tom smislu, javni sektor bi trebalo da bude zahvalan privatnom i da se ne buni zbog smanjenja plata, jer ova neobična logika još uvek važi. Ova predstava je dobar primer u kojoj meri ideologija može da kreira izmišljenu stvarnost. U realnom svetu više od dve trećine budžeta pune građani preko PDV-a i akciza koje plaćaju na proizvode koje kupuju, takođe, i preko doprinosa na svoje plate. Deo budžeta zaista puni i privatni sektor, ali samo deo i to manji deo. Ovo možemo da proverimo jednim eksperimentom – hajde da oslobodimo poreza na plate i plaćanja sve građane koji nisu vlasnici kapitala i da se budžet od sada puni samo porezom na transakcije privatnih preduzeća i plate i dobit vlasnika kapitala. Ukoliko „privatni sektor” zaista izdržava „javni” ne bi trebalo da tu bude većih problema. Međutim, bojim se da bismo bili dosta „kratki” sa budžetom.

U gornjem pasusu smo podrazumevali da u privatni sektor spadaju vlasnici kapitala i njihova preduzeća (u širem smislu, tu mogu biti i zaposleni u tim preduzećima), dok javni sektor čine zaposleni u javnim institucijama i preduzećima u većinski državnom vlasništvu. Ovako je najpraktičnije definisati ove sektore mada i tu postoje problemi, na primer, u slučaju preduzeća u mešovitom vlasništvu. U tekstu sam koristio i jedan drugi pojam „javnog sektora” u koji sam svrstao sve ljude koji u svom radu uzimaju u obzir opšte dobro, pa u ma kom od malopređašnjih sektora da rade. Ovim novim pojmom hteo sam da izbegnem nužno suprotstavljanje zaposlenih u privatnom i javnom sektoru, jer oni ne moraju imati različite interese samim tim što rade u ta dva sektora. Na primer, efikasna država je u interesu i jednih i drugih. Osim toga, ovaj drugi javni sektor potrebno je definisati iz prostog razloga što se onda bolje vidi koliko nam fali.

Međutim, i kolega Kovačević može da kreativno upotrebljava pojmove. Kod njega, doduše, „uslovno” u „privatni sektor” spadaju sva preduzeća, i javna i privatna, pa je tako valjda u privatnom sektoru i „Telekom” i EPS, a takođe, i NIS i „Telenor”, sve državna preduzeća koja značajno utiču na BDP zemlje. Takođe, javna preduzeća su listom ocenjena kao gubitaši, a privatna kao stvaraoci profita, iako mnoga javna preduzeća posluju sa profitom, dok skoro dve trećine ukupnih gubitaka u sektoru javnih preduzeća odlazi na samo jedno preduzeće – „Srbijagas”. S druge strane, mnoga privatna preduzeća uzimaju državne i komercijalne kredite i posluju s gubitkom, jer ih ne mogu vratiti. Uglavnom, realna slika je opet daleko od slike koju projektuje ideologija u kojoj je privatno uvek uspešno, a državno neuspešno i izdržavano.

Ovakve generalizacije deo su pogleda na ekonomiju i društvo koji ja nazivam neoliberalizam. Čini se da nam je umesto ovih tesnih teorijskih cipela neoliberalizma potrebna neka mnogo fleksibilnija i mekša obuća. Tada bi nam i hod mogao biti mnogo brži.

Urednik sajta filozofijainfo.com