О филму и око њега

У првој недељи децембра у Народној библиотеци Србије вођена је расправа о нацрту Закона о култури, у Привредној комори Србије конституисана је Групација за кинематографију, а Филмски центар Србије расписао је конкурс за финансирање играног филма са темом из Првог светског рата. Мојих четрдесет година у кинематографији обавезују ме да кажем коју реч о овој богатој недељи за српску филмску продукцију. Упркос факту да је у свету само врхунски спорт и наш домаћи филм најбољи и најсмисленији извозни репрезент талента, вештине, културе и националног идентитета нашег народа – живим, нажалост, у уверењу да се моје колеге и ја бавимо послом који у Србији данас никоме не треба. Стотине је примера који о томе сведоче. Политичка и државна елита придаје важност нашем послу и нашој уметности таман колико искрзаној реклами пропалог осигуравајућег друштва на фудбалском стадиону у Реснику. А свој однос према култури и кинематографији у конкретном случају – у оптимуму дефинише тако што ће на понеку премијеру наших филмова извести своје занемарене супруге. И ту је крај. Изложени смо тортури и многим регулативним неправдама државе, бахатостима министара и државних чиновника. Још да укинемо националне пензије и потећи ће нам мед и млеко. Јадна је кинематографија у којој осведочени аутори, редитељи, сценаристи, филмски радници и глумци једва састављају крај с крајем. Биоскопска мрежа је уништена, издвајања за кинематографију су нетранспарентна, а финансирање филмске производње данас, на брвну између Министарства културе и Филмског центара, мека је за корупцију, непрофесионалну комбинаторику и одлучивање по моделу ја теби, ти мени.

Такође, потпуна анархија и самовоља свих емитера који рабе националне фреквенције, а немају никакву законску обавезу да улажу у домаћу филмску и ТВ продукцију – посебна су прича. Оно што је свуда у свету регулисано код нас не важи – па националне ТВ станице могу по цео дан да врте јефтини продукцијски шљам из Индије, Турске и до скора из Латинске Америке. Стимулације привредних субјеката који из својих маркетиншких буџета суфинансирају филмове никада није ни било. Ове године гро тих средства је по позиву Владе Србије, а на основу друштвене одговорности, уплаћен у фонд за поплављене. Субвенције државе за радно ангажовање и упошљавање филмских и осталих радника филмским продуцентима нису доступне. Зашто би власник трикотаже из Ужичке Пожеге када радно ангажује 30 радника добио финансијску потпору државе, а филмски продуцент који упосли дупло више филмских радника – ни динара? Посебно питање је брига за младе и талентоване ауторе који би требало да обезбеде континуитет српске кинематографије. Филмски фестивали и смотре, промоције нашег стваралаштва у свету не осмишљавају филмски посленици. Коме смо све то препустили и уступили? Министарству за културу? Филмском центру Србије?

Дакле, да би се било какав помак могао направити – од нечега се морало почети. И због тога поздрављам ангажовање Иницијативног одбора Групације за кинематографију и захваљујем им што настоје да у оквиру Привредне коморе Србије пронађемо кровиште за своје деловање. Упркос неслагањима и другачијим мишљенима која су се чула на конститутивној седници верујем да су ствари кренуле у добром правцу. Зашто? Због тога што смо се као бранша тргли и постали свесни да ћемо нестати уколико се солидарно не удружимо.

Сучељавања, неслагања и различита мишљења која се чују, основа су демократичности и транспарентности професије којом се бавимо. Ја ту не видим ништа лоше. Уз услов да се растеретимо баласта таштине и опсенарства о сопственој величини.

Уз потпуно уважавање и поштовања свих слободан сам да се прикључим колегама који су указали на озбиљан пропуст у процедури конституисања тела које ће водити Групацију. Зар није било логично и у складу са абецедом демократске процедуре за коју је морала бити надлежна Комора – да се у целости управо овакав Иницијативни одбор предложи на седници и да у складу са уставним начелима и принципима демократије буде легално изабран? Тим пре што сматрам да предложене колеге Драгојевић, Бјелогрлић и остали имају пуни легитимитет. Не разумем – због чега су сами себи пуцали у стопало? Зашто је направљен такав пропуст? Није било неопходно да сами себе изаберу. Уколико се овај аутогол на самом почетку утакмице не анулира и уколико се сходно важећој пракси не изабере или не потврди именовање председништва Групације– слутим да располућени и разједињени нећемо ништа озбиљно учинити.

Нажалост, не делим мишљење мог уваженог колеге и пријатеља Ристовског који сматра да би било боље да се све ово са Групацијом батали, како би се сви окупили око Филмског центра Србије? Зашто? Зато што та институција својим делањем показује да је неком мајка, а неком маћеха.

Веома радостан што је 2. децембра расписан конкурс за пројекат играног филма са темом из Првог светског рата, сврставајући се у не малу групу личности која је целе ове године у свом јавном деловању изражавала своје чуђење – због чега Министарство, то јест Филмски центар то не учини – не могу а да не изразим своје запрепашћење одлуком Филмског центра: да рок за предају конкурсне документације буде 31. децембар! Дакле, једва месец дана. Чему толика и изненадна фрка? Да ли је реч о синопсису за ТВ спот, тизер, форшплан за временску прогнозу или о сценарију за капитално дело из области кинематографије? Можда је штампарска грешка? Или је посреди нешто треће. Срећом – зима је. Чак иако то не желимо пашће снег, и свака зверка ће показати свој траг...

*Филмски глумац, сценариста и редитељ