Књига направљена да шокира

Тема плагијата вратила се на нашу књижевну сцену захваљујући необичној књизи, коју је под насловом „Ресавски венац”, приредио Милоје Дончић, а објавила Агенција за издавачку делатност „Лестве” из Косовске Митровице. Иако се раније код нас, са много жучи, расправљало о плагијатима везаним за прозу и есејистику, сада се у средишту налази тема плагијата у поезији.

Радивоје Микић, професор Филолошког факултета у Београду, угледни критичар, каже: „Није јасно зашто је књига посвећена плагијатима југословенских песника? Читаоца у Србији данас не може баш много да занима кога су плагирали, ако су плагирали, примера ради, Ацо Шопов или Фахредин Гунга, осим ако се тако заобилазно, није желело приступити ономе што се тиче песама осморо српских песника, од Оскара Давича до Драгана Колунџије. Сасвим је очигледно да је приређивачева намера била да се у књижевни живот унесе мало више живости, али и да се високе репутације доведу у питање баш на терену тзв. стваралачког морала. О томе, ван сваке сумње, сведочи и предговор за ову књигу, писан уз много тешких речи, али и добро позната чињеница да се сваки разговор о плагијату код нас водио са неком врстом злурадости, и да је далеко више очекивања улагано у могуће понижење за онога коме се оспорава оригиналност, него што је основни циљ био да се укаже на оно што би морало да буде недопустиво.”

Отуда, чини се, логично је што је само у једном случају, аутор чија је оригиналност оспоравана, признао, додуше посредно, да је његов опонент био у праву. Догодило се то са књигом нашег истакнутог критичара Петра Џаџића „Простори среће у делу Милоша Црњанског”(„Нолит”, Београд, 1976). Осврћући се на ову књигу у „Нину”, Ђорђије Вуковић је указао на то да у књизи има необележених позајмица из текстова француских теоретичара књижевности. Овакве примедбе су, сасвим сигурно, биле веома болне за Џаџића, поготову кад се има у виду да је он у тој књизи дао у свему оригиналну интерпретацију једне веома важне димензије књижевне слике света у делима Милоша Црњанског, која је сасвим остала у сенци примедаба везаних за питање оригиналности неких места у књизи.

Зато је Џаџић, почетком деведесетих година прошлог века, објавио нешто измењено издање своје књиге, под новим насловом „Повлашћени простори Милоша Црњанског”.И тек тада смо, у ствари, дошли у прилику да видимо да у конкретном случају није било најважније то што је Џаџић понеку реченицу узео од других аутора, већ то што је он у својој књизи показао да се слика света, у најбољим делима Милоша Црњанског, заиста може расклопити на два простора – онај у којем јунаци живе, и у којем нису срећни, и неки далеки простор о којем јунаци сањају, и који виде као простор среће. Речју, друго издање Џаџићеве књиге омогућило је да се види да је важније оно што је од већег значаја за српску књижевност и културу, мада аутори критичких осврта нису пропуштали прилику да подсете и на оно што се догодило поводом првог издања Џаџићеве књиге.

Иако је у ономе што се догодило са књигом Петра Џаџића дошло до неке врсте пожељног расплета, односно до могућности да буде спасено оно што је важније, наглашава Микић, тако нешто се није догодило у најпознатијој полемици у другој половини прошлог века код нас, полемици која се тицала питања плагијата у прозном опусу Данила Киша. Оспоравајући у књизи „Нарцис без лица” (Нолит, Београд, 1981), оригиналност, превасходно, Кишове књиге приповедака „Гробница за Бориса Давидовича”, и полазећи, притом, од једног, у том тренутку, увелико књижевно-теоријски проблематичног схватања појма оригиналности, Драган М. Јеремић је врло подробно истражио цитатну подлогу Кишове прозе. Тако је он у проучавање Кишове књиге приповедака кренуо са једним циљем – да оспори њену оригиналност – али је, парадоксално, стигао до једног другог, а нежељеног циља – открио је које је књижевне и изванкњижевне изворе Киш користио у заснивању документарне подлоге појединих приповедака.

Али, пошто је ова полемика вођена са много жучи и са одвише искључивости, подсећа Микић, чини се да је до данашњег дана остало готово невидљиво оно што је нежељени, а темељно остварени циљ Јеремићеве књиге – подробно истраживање цитатне подлоге у прози Данила Киша.И отуда је и могло доћи до једног чудног парадокса – онај критичар који Кишу никако није био наклоњен, односно критичар који је желео да разори Кишову књижевну репутацију, отишао је даље од многих иначе Кишу наклоњених критичара и тумача баш у томе – у реконструкцији Кишове лектире и цитатне подлоге. Сигурно ће доћи и дан кад ће се на књигу Драгана М. Јеремића гледати и изван, и у овом тренутку, доминантне оптике.

А шта ће донети у тој перспективи књига „Ресавски венац”, пита се Микић? Осим жеље да шокира, она у овом тренутку не доноси много. Свакако да није добро то што њен састављач нема у било ком облику верификовано истраживачко и текстолошко искуство и што није навео имена „неколико значајних професора и асистената са четири српска универзитета”, као ни имена стручњака из сада већ страних земаља: Хрватска, Словенија, Македонија, који су му, наводно, пружали помоћ, пошто би то увећало кредибилност књиге „Ресавски венац”. Исто тако, остаје потреба да се испитају хронолошки односи између песама које се доводе у везу, пошто би то био веома важан моменат у оспоравању оригиналности неке песме, посебно песме „Србија” Оскара Давича. Оно што читаоца мора да запањи у једном броју случајева је то што су текстови који се доводе у везу толико слични да та сличност захтева посебно брижљиво изведену проверу сваког сегмента у њима, а то може да се оствари само уз сарадњу стручњака за оне књижевности којима припадају песници које је приређивач приказао као жртве плагирања. Приликом састављања ове књиге те сарадње, очито, није било.

Једина сигурна корист од ове књиге, надајмо се, закључује Радивоје Микић, јесте у томе што ће и критичари и други тумачи књижевности убудуће бити пажљивији према делима која читају и вреднују. До те користи може да дође само ако књига „Ресавски венац” буде померена из сфере грубог ликовања, у коју ју је сместио сам приређивач. А пошто она има амбицију да суди другима, сама не би смела да има ниједан етички недостатак.

Зоран Радисављевић