Кад је Дилма плакала

Председница Бразила Дилма Русеф први пут је у јавности заплакала када је у среду Комисија за истину објавила исцрпни извештај о тортури и убиствима почињеним над неистомишљеницима у време војне диктатуре (1964–1985), на који је ова латиноамеричка земља чекала безмало 30 година.

Комисија је, на иницијативу председнице, оформљена пре две године, и после хиљаду испитаних сведока на више хиљада страница детаљно описује прогоне и мучења којима су били изложени припадници левичарских организација.

За разлику од извештаја америчког Сената који је обелодањен само дан пре овога, бразилски досије о непочинствима односи се на време диктатуре и наводи имена и презимена 377 војних главешина, полицијских агената, лекара и официра које оптужује за злочине против човечности. Многи мучитељи умрли су природном смрћу, неки су нестали, а 190 их је још живо.

Стручњаци Комисије за истину наводе да би кривци за ова недела морали да осете последице својих злочина, али мало је вероватно да ће они изаћи пред суд, с обзиром на то да је војна хунта још 1979. донела закон о амнестији, а пре четири године највиша судска инстанца Бразила потврдила је да се амнестија односи на све злочине почињене у то време, без обзира на то да ли су криминалци били политички мотивисани. Утврђено је да су за ово време државне репресије усмрћене 434 особе, мада се верује да је списак смртних случајева вишеструко дужи.

Међу жртвама су ретки они који су издржали монструозна мучења а да нису на крају одали неке од својих другова, због чега су се касније горко кајали.

Председница Бразила је као двадесетогодишњакиња три године провела у једном тајном затвору у Сао Паулу, али добро је познато да је истрпела најтежа мучења и да није пустила ни глас од себе. Тада је била припадница левичарске гериле, због чега је и била на мети војне диктатуре. Толико је била чврста и непоколебљива у својим уверењима да је надљудски истрпела тортуру зарад виших циљева. Касније, у демократији, као министарка и председница, стекла је репутацију чврсте политичарке, која ни јавно ни међу пријатељима не показује своја осећања. Бразилска „челична леди” ипак није успела да задржи сузе сада, тридесет година од пада диктатуре.

Симболична је случајност да ове тешке истине о недопустивим злочинима државног апарата излазе на видело у Вашингтону и у Бразилији у исто време.

Вашингтон је седамдесетих година био опседнут ловом на црвене вештице које је налазио свуда по Латинској Америци. Потхрањивао се страх да ће кубански комунизам заразити цео континент и да би се та несагледива опасност спречила Америка је подстицала војне пучеве и подржавала диктатуре у Чилеу, Аргентини, Уругвају, Бразилу... Није се марило за људска права, нити су осуђиване најсуровије методе обрачуна са свима за које се сумњало да нагињу левици.

Садашња председница Чилеа Мишел Башеле такође је мучена у Пиночеовим логорима, а њен отац, генерал, убијен је зато што је после пуча остао лојалан демократски изабраном председнику социјалисти Салвадору Аљендеу. Јавна је тајна да је Пиночеов крвави пуч изведен (11. септембра 1973) уз помоћ и подршку Америке.

Свима који гледају како малени Уругвај приређује добродошлицу заточеницима америчког затвора у Гвантанаму, који су тамновали 12 година а да им кривица није пронађена нити им је суђено, јасно је колико су се извитопериле суштинске вредности Америке. Као некада латиноамерички левичари, тако су сада поклоници ислама у Гвантанаму осуђени на тортуре у тамницама, без суда и процеса.

Дилма Русеф није до сада много говорила о томе шта је проживела у затвору. Један конзервативни сенатор повукао ју је за језик када је 2008. била министарка у влади Луле да Силве. Оптужио ју је да ће бити спремна да лаже народ, кад је умела да лаже у затвору војних власти. Истина је да Русефова никада није одала ниједну особу. Лагала је своје мучитеље. То што пореди демократију са диктатуром, доказ је да сенатор не уме да цени вредности демократског система, одговорила му је она тада.

Пред комисијом, која ју је испитивала у својству једног од сведока, председница је рекла да „нико не уме да објасни емотивне ожиљке који нас упорно прогањају”. Ипак, њој и њеним саборцима помогла је младост. Када си млад, када имаш двадесет година, лакше ћеш издржати тортуру, мада је ефекат дубљи. Печати тортуре су део мене. То сам ја, рекла је пре две године Дилма Русеф. А онда је прекјуче заплакала пред целим Бразилом.