Помоћ пријатељу

Пита ме пријатељ могу ли бар на тренутак да се манем високе политике, Путина, Амера, гасовода и адвоката и да обратим пажњу на његов проблем. Купује ауто. Полован, наравно, примерено ситуацији и владиној политици штедње.

Видео у огласима два аутомобила, очувани, исти модел, годиште, чак и боја, један дизелаш 2,2 а други бензинац 1,8. Дизелаш јефтинији, више му се свидео, али кад су му рекли да je регистрација за њега 60.000 динара, одмах се о’ладио. Такав је закон – опорезује луксуз! Возиш дизела који мање троши, али му је запремина мотора већа од 2.000 кубика.

Чије интересе штите овакви и слични закони: грађане, државу или интересне групе?

Пре неколико дана „Политика” је објавила како једна родбинско-интересна група повезаних лица годинама кроји саобраћајне прописе у Србији. Исти људи, организовани у једну НВО, чланови су радне групе за писање закона, затим исти учествују у кампањи за безбедност у саобраћају, гостују у медијима, а онда траже измене тог истог закона које ће такође они да пишу и тако у круг, већ годинама.

Да ли је другачије кад се доносе закони о екологији, медијима, пољопривреди? Ко су људи у Србији који пишу законе?

Месецима смо слушали како ће нови медијски закони поставити европске стандарде, али тек уочи њиховог усвајања сазнало се за скандалозне одредбе о власништву.

Сад имамо закон по коме свака бараба која има довољно пара може да направи офшор фирму и без проблема купи било који медиј у Србији. На питање зашто се таква одредба усваја, медијски стратези су имали једноставно објашњење – да је текст одобрен у Бриселу и да не може да се мења јер је „усклађен са европским прописима”.

Ових дана гледамо како букти рат између таблоида, а у позадини се ваља прича о власништву, акцијама и гаранцијама. Остали ћуте загледани у медијску стратегију.

Ћуте и министар и његови помоћници. Не питају ни то како један власник може да има две националне телевизије.

А они који су највише агитовали и учествовали у изради нових закона сада су жестоки критичари режима који гуши слободу медија, уводи цензуру и аутоцензуру. О озакоњеним анонимним власницима медија појма немају. Нису криви они, него неке безимене радне групе, идеални алиби за све пропусте, под условом да у тој групи не учествујеш.  

Разумем да су министарства претрпана стручним кадровима којима је ужа специјалност лепљење плаката и да немају много људи вичних писању закона. Зато ваљда и ангажују експерте, независне, неретко из НВО сектора, јер ипак они најбоље артикулишу наше, народне интересе.

Зато мом пријатељу предлажем да хитно позове кума, комшију, жену, а доћи ћу и ја да правим кворум, да оснује НВО и по хитном поступку у комитет упути измене закона о саобраћају. Да бензинци буду за богате, а дизелаши за сиротињу. Или да тражи ауто са мање кубика, неки сиромашнији модел који закон не погађа, на пример неки „мерцедес”, „бе-ем-ве” или „ауди 1.9 тди”. Трећег нема.