Живот као на филму

Зима 1959. године. Субота или недеља, подне. Крхко девојче тамних, великих очију, непуних 16 година, тегли своју хармонику док се враћа са пробе школског оркестра у Позоришту на Теразијама. Код Пионирског парка је зауставља средовечан човек и пита: „Да ли би волела да играш у једном филму?”

Тако је почела глумачка каријера Душице Жегарац, а тако почиње и њена аутобиографска књига „Као на филму”, у којој се лична исповест преплиће са причом о најзначајнијим југословенским филмовима и филмским ствараоцима, о њој драгим и важним људима и догађајима који су обликовали историју домаће кинематографије. И све зачињено неописиво животним анегдотама са (и око) снимања и проницљивим коментарима ауторке.

Након те прве улоге, Рут у „Деветом кругу” Франца Штиглица, добијеним хонораром је купила концертни клавир о којем је маштала. Уследило је још седамдесетак филмских и телевизијских ликова које је ова лепа, паметна, талентована и одважна жена одиграла, сарађујући са најпознатијим домаћим а повремено и страним глумцима и режисерима – а сваки је, заузврат, добио улогу у њеној књизи. Живојин Павловић, Пуриша Ђорђевић, Милош Радивојевић, Вељко Булајић, Лордан Зафрановић, Антон Врдољак, Горан Паскаљевић, Горан Марковић, Павле Вујисић, Бата Живојиновић, Љуба Тадић, Стево Жигон, Бранко Плеша, Љубиша Самарџић – поменимо само неке њене филмске партнере иза и испред камере. Посебно место у књизи имају и њен професор са Академије за позориште, филм, радио и телевизију Предраг Бајчетић, професор са Филозофског факултета Милош Н. Ђурић, филмски критичар Ранко Мунитић и Јован Ћирилов, кога је веома уважавала и сматрала својеврсном „институцијом културе”.

„Упознала сам многе образоване, елоквентне, мање или више занимљиве људе, али мало мудрих, духовитих и заиста паметних”, написала је Душица, не либећи се да о некима од „великих имена” југословенског филма изрекне не баш ласкаво мишљење. Нису се, зато, сви обрадовали ономе што су прочитали у обимном издању Филмског центра Србије, представљеном на овогодишњем Сајму књига.

– Нисам ни очекивала да ће се сви сложити са неким мојим ставовима и мишљењима. Немогуће је бити драг свима и бити по вољи свима, поготову ако дирате у нешто где смо сви осетљиви, а то је сујета и неспособност да се буде отворен за искрену и добронамерну критику. Мислим да је немогуће бити апсолутно објективан, чак и када се трудимо да искључимо из својих опсервација субјективност. Ја у овој књизи нисам намеравала да будем ни критичар, ни филмски теоретичар који доноси некакав непристрасни, објективни суд о било коме или било чему, трудећи се да буде изнад личних убеђења и вредносног система на коме заснива своје судове. Запамћени конструкт понекад уме да нас заведе и превари, али он истовремено чува оно битно, оно што није случајно запамћено, што и те како има свој унутрашњи, колико свесни толико несвесни разлог зашто је сачувано у нашем сећању. Досад су реакције на књигу биле за мене охрабрујуће и добре – каже Душица Жегарац за „Магазин”.

Да ли је њен живот заиста био као на филму? Јер, уз успех, славу, уживање у једном изузетно креативном послу и све што уз то иде – а било је ту најзначајнијих глумачких признања и награда, поред осталих три „Златне арене” у Пули – ишла су и многа одрицања, посебно на приватном плану.

– Мислим да сваки живот има елементе филмске приче, али се мој живот толико и интимно и реално испреплео са филмом, да је постао неодвојив од њега. Сви који су свој животни век провели радећи на филму могли би то да кажу. То је начин постојања. Номадски дух, непредвидљивост, ризик и адреналин који такав живот подразумева је нешто што од нас чини срећне људе чак и када смо несрећни, када је тешко и, чини се, немогуће издржати. Када се уобичајена потреба за комфором и сигурношћу, материјалном и сваком другом, са радошћу жртвује креативности и слободи коју овакав начин живота подразумева, то постаје истински изазов. То је ствар избора, унутрашњег императива, воље и тежње да се догодимо сами себи, да се личност до краја оствари кроз трагање за одговорима и истином, за смислом сопственог постојања – сматра Душица.

Истиче да изузетно цени искуство које је као глумица стекла радећи са Жиком Павловићем, Пуришом Ђорђевићем, али и многим другим редитељима.

– Мој посао је био да научим како да се уклопим у редитељево виђење лика који треба да оживим, а да истовремено сачувам аутономију и слободу у његовом креирању. Да научим како да нешто урадим и кад редитељ баш није сигуран шта хоће, а и то се догађало, нарочито када су биле у питању такозване улоге општа места, без чврстих координата у драматургији и сценарију, али и ликови који су, колико год имали свој пандан у реалном животу, били и знак за нешто више од споља, и на прву лопту виђених и препознатљивих карактера. Учила сам, онако у ходу, и од многих колега са којима сам радила, и то је за мене било драгоцено науковање из прве руке – каже позната глумица.

Није ишла на дедињске журке

Душица и њена млађа сестра Вера рођене су и одрасле у Београду, на Топчидерском брду.

– Био је то рај за нас децу. Знали смо све скривене кутке и стазице у широком кругу од Топчидерске звезде до Сењака и дела који се спуштао према Чукарици и Ади. Лета и распусте смо сестра и ја често проводиле код баке Терезе у Славонској Пожеги или на мору, али најчешће јурцајући тих неколико месеци са дечурлијом по крају – присећа се глумица.

Међу клинцима из комшилука Душица помиње Душана Дожића Дују, са којим су она и Вера једном приликом смислили ујдурму што која их је коштала добрих батина: узели су из шпајза канту масти и њоме намазали под у купатилу да би направили „клизалиште”. Несрећни родитељи су једва очистили кућу, а „клизава тројка” је данима мирисала на свињску маст.

Кад је Душица стекла славу преко ноћи, породица Жегарац преселила се на Дедиње, али, пише глумица „никада нису били део естаблишмента”. Иако је била пожељно друштво у дедињским круговима младих „размажених татиних и маминих снова”, чувене дедињске журке су се дешавале без ње. Та „новокомпонована снобовска варијанта урбаног живота” њу није нимало привлачила, каже јунакиња филмова у којима је понајмање играла отмене лепотице, а много чешће бунтовнице, обичне жене, и оне с маргина друштва.

– Моји родитељи су били једноставни, добри и честити људи, и ја сам им захвална за оно што су ми пренели као важан етички и морални кодекс на који сам се ослањала. Он ме је сачувао од пропасти када сам се нашла на животној ветрометини, у немирном, бурном филмском мору, без појаса за спасавање. Тај кодекс сам пренела својој деци, и данас знам да им је, као и мени, помогао да стану на сопствено чврсто тло на коме данас граде своје животе. Пример који нам наши родитељи, не само речима него и својим поступцима и односом према животу дају, пресудан је за наше сазревање и формирање личности. То је нарочито важно данас, када се чини да је потпуно контрапродуктивно учити децу да су знање, рад, поштење, љубав, хуманост и вера у могућност бољег и паметнијег света вредни сваког напора и жртве. Дакле, моји родитељи су се бавили једним веома важним послом у животу: учили су нас да будемо људи – с љубављу и поносом каже Душица.

Њена деца, Франциско и Татјана, сами су бирали и изабрали чиме ће се бавити у животу. Син већ двадесетак година живи и ради као информатичар на Флориди у САД, а млађа кћи у Шпанији, у Мадриду.

– Деци не би требало наметати свој избор и гурати их у професију којом се ми бавимо, поготову када је то усмеравање компензација за наше неуспехе или неостварене амбиције и снове – сматра Душица.

Рекло би се да је неко са тако сјајном, успешном каријером какву је имала наша саговорница остварио све своје амбиције и снове... Па ипак, није све баш тако. Иако никад није зажалила што је одустала од студија медицине или што живот није посветила музици и сликању – за које такође има велики таленат – дочекала је тренутак кад је схватила да бити филмска глумица не иде руку под руку са свакодневном улогом мајке и супруге, у којој се нашла удајом за згодног Португалца, њену велику љубав и оца њене деце.

Педро Франциско де Пина Масано де Аморим је у Београд дошао као млади стипендиста југословенске владе, да би избегао мобилизацију и одлазак у Салазарову војску, која је у то време водила десетогодишњи безнадежни рат у Анголи, једној од португалских колонија. Са Душицом се упознао у Кнез Михаиловој улици 1970. године. Десила им се љубав на први поглед. После само две недеље почели су да живе заједно у мајушном изнајмљеном поткровљу у Сокобањској. Након три године добили су сина Франциска, а годину и по дана касније, у Лисабону, и Татјану.

Без заборава

Био је то диван, срећан период, али није потрајао. Показало се да је за Педра улога супруга и пратиоца славне, успешне и лепе глумице неприхватљива и фрустрирајућа, а да је за Душицу немогуће да се одрекне себе и свог професионалног живота и да буде „само нечија жена и мајка”.

Брак је окончан, Педро се вратио у Португалију, а Душица у књизи пише: Ране се лако наносе, тешко лече и зарастају. Ожиљци заувек остају. Кажу да време лечи ране. То није тачно. Само их покривају „снегови и шаш”.

Франциско и Татјана можда нису имали маму као друга деца, али су зато имали баку Аницу, старовремску домаћицу, у чијој кухињи се увек нешто крчкало, пушило, мирисало...

– Данас често помињемо то време и са љубављу оживљавамо успомене на њих, на бакине ванилице (бака је моја мама) и њене приче, на шетње по дедињским уличицама, на дедине часове пливања, на несташлуке и тајне његових унука које је чувао и делио са њима. Баке и деде су незаменљива институција и поглавље у одрастању деце – с осмехом наглашава Душица.

Посебно је, каже, поносна на своју децу. Живот их није мазио, али битке које су добили, и са собом и са животом пуним трауматичних искустава и искушења, направиле су од њих јаке, самосвесне људе.

– Одавно су сами на свом путу, далеко од земље у којој су одрасли, и далеко од куће из које су понели прва сазнања о свету, у коме није ни лако, ни безбедно живети. Све што су постигли, постигли су сопственим напорима и радом и сачували су здрав, паметан однос према многим стварима ослањајући се на неке моралне вредности које данас све више бивају релативизоване и изложене подсмеху, у општој немилосрдној борби за стицање материјалних добара и успеха – примећује глумица, чији су ставови и погледи на живот јасно изложени и у аутобиографији, али и у поезији и причама које пише. Аутор је, иначе, и два сценарија, али „те филмове нећемо гледати”, каже.

– Прво, ни Дуда Ћерамилац, чија је идеја и била да се бацим на писање сценарија, ни ја се не разумемо у тајну „набављања средстава” за филм. И друго, приче које нас инспиришу и интересују нису занимљиве домаћим продуцентима, а однекле се мора почети – вели Душица.

А за крај: има ли нечега што би хтела да заборави?

– Могла бих да кажем да желим да заборавим многе ружне ствари које сам доживела, издају и подмуклост неких пријатеља и људи којима сам веровала и које сам волела, непријатељство и завист оних који су тврдили да ме воле и да ми желе добро... Али ја не желим ништа да заборавим. Памтим и добро и лоше што ми се догађало. Научила сам да разумем и пређем преко нечега што ме рањава и трује, спречава да чисте душе у миру наставим даље. Научила сам да опростим, али не и да заборавим. Заборав није добар сапутник, он нас чини слепим и ствара нам илузију да се нешто што се догодило није догодило и да је све у реду, иако ништа није у реду – закључује наша саговорница.

Управо то непристајање на привид, то истрајавање на огољеној истини, учинило је од Душице велику глумицу и великог човека, али и жену која је у многим животним ситуацијама остајала усамљени борац. Као на филму.

Александра Мијалковић

-----------------------------------------

Породица

– Имала сам срећу да сам се родила и одрасла у породици која је имала јасан, чврст систем и моралних и породичних вредности на који сам се ослањала. Са посебном топлином и поштовањем се сећам шире фамилије моје мајке која је своју веру у могућност једног бољег и праведнијег света доказала и делом: сви су учествовали у Другом светском рату, у борби против фашизма. Било је то време страдања и искушења. Цену својих политичких заблуда платили су годинама проведеним на Голом отоку, али их никад нисам чула да се одричу својих идеја и вере у могућност социјално и политички хуманијег друштва. Значајно место у формирању и довршавању онога што су ми родитељи дали у аманет имала је чињеница да сам врло млада почела да радим, са само 16 година. Рад, обавезе, одговорност, дисциплина и професионално јасно дефинисана улога у заједничком напору да се један посао обави, били су важни чиниоци који су утицали на моје одрастање и сазревање као глумице, и што је много важније, као личности. За то су заслужни многи људи са којима сам радила, и ја о њима говорим у својој књизи.

-----------------------------------------

Посао

– Што се одмагања тиче, ометања и погрешних избора, изгледа да сам сама себи била највећа препрека да глатко и без већих траума и потреса обавим ту немирну филмску и животну пловидбу до краја. Нисам умела да уживам ни у признањима, ни у комплиментима, ни у чему што је пратило успех филмова које сам радила. Али је то било и добро, јер ме је сачувало од заводљиве, таште заљубљености у медијску слику о себи, инспирисало ме и терало да стално све преиспитујем и тражим ону праву меру свих ствари.