Филмске кулисе усред пустиње

Маракеш – Од Маракеша до Врата пустиње или Бешумног града, како Бербери називају најјужнији марокански град Уарзазат, престоницу провинције Сус Маса Дра ( локално становништво га изговара Варзазат), аутомобилом би било потребно око пет, шест сати. Пут је тежак, у серпентинама кривуда уз стрме падине већ снежног Атласа, пробија се кроз делове камене пустиње и дебелих слојева црвеног блата, које је ту због недавних тешких поплава у Мароку. Авионом, то је свега 20 минута ниског лета над пејзажима нестварне лепоте.

Тако је, на позив мароканске Филмске комисије и Министарства за туризам Краљевине Мароко и „Политика” стигла до надалеко чувених филмских студија у Уарзазату и Музеја филма под отвореним небом. Хиљаде и хиљаде квадратних метара пустиње и велелепних, од чврстог материјала, изграђених филмских кулиса. Желите ли да имате у филму зидине старог Јерусалима? Може! Потребне су вам кинеске пагоде или тибетански храмови? Може и то! А, египатске пирамиде и палате? Само изволите, све има! Уз све то савршено се уклапа и ванвременски берберски град-тврђава, чудо од градитељства –Аит Бен Хаду, који је под заштитом Унеска. Импресивно!

Примера ради, тај „стари Јерусалим” остао је у функцији и после снимања филма „Небеско краљевско” Ридлија Скота са Џеремијем Ајронсом у једној од главних улога. У том амбијенту снимани су још и Скотови филмови „Гладијатор”, „Круг лажи”, као и филм његовог брата Тонија „Шпијунска игра”. У овим амбијентима чувених мароканских студија „CLA” и „Атлас”, снимљени су и „Принц од Перије” Мајка Њуела, „Али-баба и 40 разбојника”, „Астерикс и Обеликс”. Овде је Стоун снимао „Александра”, Зефирели „Исуса из Назарета”, Сомерс „Мумију”, Ињариту делове „Вавилона”, а легендарни Мартин Скорсезе своје филмове „Последње Христово искушење” и „Кундун”.

Чак 16 јапанских филмских уметника пред публиком 14. Маракеш фестивала (Фото 14. Маракеш фестивал)

О условима и погодностима снимања иностраних филмова у Мароку, о инфраструктури и обученим филмским радницима, сазнаје се од продуцента Амина Тази Хамида, који за „Политику” потврђује и да је велики број српских глумаца и чланова екипе боравио овде пре неколико година, учествујући у снимању веома успешне италијанско-швајцарско-немачке телевизијске серије „Крсташи” Доминика-Отенина Жирада. Са задовољством ми показује где је тачно Томас Мекарти снимао телевизијски серијал „Игра престола”, а где је недавно снимљен амерички филм и мини-серија „Краљ Тут” (Тутанкамон).

Обилазак студија подразумева и шоу коњаника и камилара (изврсни марокански филмски каскадери), окрепљење у студијском хотелу „Оскар” у којем се уобичајено смештају филмске екипе, као и богату закуску у хотелу „Бербер”.

На овој филмској екскурзији чинило се да су у свему највише уживали јапански филмски уметници. На пут су пошли без преводилаца. Ништа од приче нису разумели, али су са узвицима дивљења и канонадом фотоапарата испратили и забележили све што су видели.

Чак 16 јапанских филмских уметника, међу којима су и славни редитељи Хироказу Коре Еда и Кјоши Куросава, гости су 14. Маракеш фестивала који је приредио ретроспективни омаж програм од 27 филмова из Земље излазећег сунца. Говорећи на великој сцени Конгресне палате о јапанском филму, француска глумица и председница овогодишњег жирија Изабел Ипер је између осталог рекла:

„Јапански филм са својим богатством и разноврсношћу, чини једну од најмоћнијих и најважнијих кинематографија на свету чији су оснивачи, славни мајстори попут Озуа, Нарусе, Куросаве, Имамуре, Мисогучија, Ошиме поставили филмски језик који је дозволио упливе свих књижевних жанрова и форми, уједно служећи и као један од најлепших сликарских алата. Јапан није само земља филма, Јапан је филм сам по себи.” У име многољудне јапанске делегације, фестивалу и публици захвалио је редитељ Хироказу Коре Еда.

Српкиња на челу Маракеш фестивала

Својевремено, о венчању Мелите Николић (1968) и Данијела Тоскана ди Плантијеа, продуцента, челника Унифранса и публицисте чије су књиге „Деца Ал Капонеова и Роселинијева деца” и „Осећање културе” обавезна литература студената ФДУ, француски часописи су писали као о остварењу холивудског сна. Млада и лепа ћерка сиромашних југословенских исељеника, од тек приспеле сараднице Унифранса, преко ноћи је постала супруга једног од најмоћнијих француских и европских продуцената и оснивача филмског фестивала у Маракешу.

Мелита (Николић) Тоскан ди Плантије, енергична директорка Маракеш фестивала (Фото 14. Маракеш фестивал)

Љубавна и брачна романса изненадно је прекинута Ди Плантијеовом смрћу 2003. током Берлинског фестивала. Неколико месеци касније, његова удовица Мелита Тоскан ди Плантије, енергична, упорна и способна жена, донела је чврсту одлуку да настави послове свога мужа и преузме управљање Међународним филмским фестивалом у Маракешу. То је резултирало великим успехом ове филмске манифестације, која је стекла углед у свету и знатно утицала на развој мароканске кинематографије.