Filmske kulise usred pustinje

Marakeš – Od Marakeša do Vrata pustinje ili Bešumnog grada, kako Berberi nazivaju najjužniji marokanski grad Uarzazat, prestonicu provincije Sus Masa Dra ( lokalno stanovništvo ga izgovara Varzazat), automobilom bi bilo potrebno oko pet, šest sati. Put je težak, u serpentinama krivuda uz strme padine već snežnog Atlasa, probija se kroz delove kamene pustinje i debelih slojeva crvenog blata, koje je tu zbog nedavnih teških poplava u Maroku. Avionom, to je svega 20 minuta niskog leta nad pejzažima nestvarne lepote.

Tako je, na poziv marokanske Filmske komisije i Ministarstva za turizam Kraljevine Maroko i „Politika” stigla do nadaleko čuvenih filmskih studija u Uarzazatu i Muzeja filma pod otvorenim nebom. Hiljade i hiljade kvadratnih metara pustinje i velelepnih, od čvrstog materijala, izgrađenih filmskih kulisa. Želite li da imate u filmu zidine starog Jerusalima? Može! Potrebne su vam kineske pagode ili tibetanski hramovi? Može i to! A, egipatske piramide i palate? Samo izvolite, sve ima! Uz sve to savršeno se uklapa i vanvremenski berberski grad-tvrđava, čudo od graditeljstva –Ait Ben Hadu, koji je pod zaštitom Uneska. Impresivno!

Primera radi, taj „stari Jerusalim” ostao je u funkciji i posle snimanja filma „Nebesko kraljevsko” Ridlija Skota sa Džeremijem Ajronsom u jednoj od glavnih uloga. U tom ambijentu snimani su još i Skotovi filmovi „Gladijator”, „Krug laži”, kao i film njegovog brata Tonija „Špijunska igra”. U ovim ambijentima čuvenih marokanskih studija „CLA” i „Atlas”, snimljeni su i „Princ od Perije” Majka Njuela, „Ali-baba i 40 razbojnika”, „Asteriks i Obeliks”. Ovde je Stoun snimao „Aleksandra”, Zefireli „Isusa iz Nazareta”, Somers „Mumiju”, Injaritu delove „Vavilona”, a legendarni Martin Skorseze svoje filmove „Poslednje Hristovo iskušenje” i „Kundun”.

Čak 16 japanskih filmskih umetnika pred publikom 14. Marakeš festivala (Foto 14. Marakeš festival)

O uslovima i pogodnostima snimanja inostranih filmova u Maroku, o infrastrukturi i obučenim filmskim radnicima, saznaje se od producenta Amina Tazi Hamida, koji za „Politiku” potvrđuje i da je veliki broj srpskih glumaca i članova ekipe boravio ovde pre nekoliko godina, učestvujući u snimanju veoma uspešne italijansko-švajcarsko-nemačke televizijske serije „Krstaši” Dominika-Otenina Žirada. Sa zadovoljstvom mi pokazuje gde je tačno Tomas Mekarti snimao televizijski serijal „Igra prestola”, a gde je nedavno snimljen američki film i mini-serija „Kralj Tut” (Tutankamon).

Obilazak studija podrazumeva i šou konjanika i kamilara (izvrsni marokanski filmski kaskaderi), okrepljenje u studijskom hotelu „Oskar” u kojem se uobičajeno smeštaju filmske ekipe, kao i bogatu zakusku u hotelu „Berber”.

Na ovoj filmskoj ekskurziji činilo se da su u svemu najviše uživali japanski filmski umetnici. Na put su pošli bez prevodilaca. Ništa od priče nisu razumeli, ali su sa uzvicima divljenja i kanonadom fotoaparata ispratili i zabeležili sve što su videli.

Čak 16 japanskih filmskih umetnika, među kojima su i slavni reditelji Hirokazu Kore Eda i Kjoši Kurosava, gosti su 14. Marakeš festivala koji je priredio retrospektivni omaž program od 27 filmova iz Zemlje izlazećeg sunca. Govoreći na velikoj sceni Kongresne palate o japanskom filmu, francuska glumica i predsednica ovogodišnjeg žirija Izabel Iper je između ostalog rekla:

„Japanski film sa svojim bogatstvom i raznovrsnošću, čini jednu od najmoćnijih i najvažnijih kinematografija na svetu čiji su osnivači, slavni majstori poput Ozua, Naruse, Kurosave, Imamure, Misogučija, Ošime postavili filmski jezik koji je dozvolio uplive svih književnih žanrova i formi, ujedno služeći i kao jedan od najlepših slikarskih alata. Japan nije samo zemlja filma, Japan je film sam po sebi.” U ime mnogoljudne japanske delegacije, festivalu i publici zahvalio je reditelj Hirokazu Kore Eda.

Srpkinja na čelu Marakeš festivala

Svojevremeno, o venčanju Melite Nikolić (1968) i Danijela Toskana di Plantijea, producenta, čelnika Unifransa i publiciste čije su knjige „Deca Al Kaponeova i Roselinijeva deca” i „Osećanje kulture” obavezna literatura studenata FDU, francuski časopisi su pisali kao o ostvarenju holivudskog sna. Mlada i lepa ćerka siromašnih jugoslovenskih iseljenika, od tek prispele saradnice Unifransa, preko noći je postala supruga jednog od najmoćnijih francuskih i evropskih producenata i osnivača filmskog festivala u Marakešu.

Melita (Nikolić) Toskan di Plantije, energična direktorka Marakeš festivala (Foto 14. Marakeš festival)

Ljubavna i bračna romansa iznenadno je prekinuta Di Plantijeovom smrću 2003. tokom Berlinskog festivala. Nekoliko meseci kasnije, njegova udovica Melita Toskan di Plantije, energična, uporna i sposobna žena, donela je čvrstu odluku da nastavi poslove svoga muža i preuzme upravljanje Međunarodnim filmskim festivalom u Marakešu. To je rezultiralo velikim uspehom ove filmske manifestacije, koja je stekla ugled u svetu i znatno uticala na razvoj marokanske kinematografije.