Заглављени у хладном рату

Хладни рат никада није окончан. После распада Совјетског Савеза (1991) и комплетног социјалистичког блока у Европи, монополарна доминација коју су на рушевинама тог и таквог света изградиле САД показала се као – кратковечна победа.

Америчка моћ брзо је усахнула оголивши, истовремено, интересантну чињеницу да су управо Американци, који су се све време дичили победом над социјалистичким лагером, у том хладном рату остали заглављени до данашњих дана. Више него било која друга његова учесница, поготово оне из Европе.

Како је за „Америкен конзерватив” написао Филип Џиралди: „У добра стара времена хладног рата ЦИА је чинила све што је могла не би ли дискредитовала СССР... Организовали смо продају руским компанијама технике и технологије конструисаних тако да после монтаже упропасте целу производну линију, финансирали смо деловање покрета Солидарност који је радио против комуниста... Али то је био истински рат, и обе стране су га схватале веома озбиљно и биле спремне да у њему користе сва могућа средства.”

Ипак, и када је све утихнуло, на бивше непријатеље у Вашингтону нису гледали као на нове потенцијалне сараднике или пословне партнере. Напротив, наставили су да Русију, као наследницу СССР-а, третирају оним истим хладноратовским аршинима, док су државе источне Европе једноставно потчинили својим интересима. Ово је данас најуочљивије у Пољској и балтичким земљама.

У Москви су брзо схватили америчку игру, и доласком садашњег председника Владимира Путина на чело Русије почели су да учвршћују своју сферу интереса. Вашингтон је одговорио како је умео – методима које је користио и на Балкану. На том путу затекла се и Украјина која је захваљујући „наранџастој револуцији” (новембар 2004 – јануар 2005) и потоњим политичким потресима, нажалост, постала прва велика жртва „подгрејане хладноратовске атмосфере”.

У међувремену, у глобалну акцију су убачене шпијунске агенције свих могућих профила, али и појединци попут Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена, спремни да обелодане и најпрљавији веш државних администрација у оним земљама чији су им подаци били доступни. Како се испоставило, поменути административци се баш и нису претерано трудили да свој „државни посао” обаве у складу са правилима тајности и позицијом на којој су се у датом тренутку затекли.

Са друге стране, о јачању руског обавештајног сектора, посебно у Европи, писао је недавно и амерички недељник „Њузвик”. Цитирајући високе представнике европских безбедносних служби, лист износи податак да је барем трећина руског дипломатског особља у државама на Старом континенту, на неки начин, укључена у шпијунске активности.

Нема сумње да је битка обновљена са обе стране Пацифика. Украјину, као колатералну штету, већ смо поменули. Следећи велики корак за огледање јесте – Турска. Анкара је традиционално место окупљања шпијуна свих фела. Сада, када је Москва отворено исказала амбицију да изградњом великог гасовода до Турске практично уђе у амерички војно-политички забран, нема сумње да ће шпијунска активност у престоници другог евроазијског џина просто добити крила. Јер ова земља је један од највернијих америчких савезника у региону и шире, чланица НАТО-а и озбиљан претендент на улазак у Европску унију.

Другим речима, атмосфера за „деловање из сенке” овде је идеална. О томе сведочи и податак да је пре неколико дана амерички државни секретар Џон Кери, који је у Анкару дошао како би обезбедио помоћ у борби САД против исламских џихадиста, наишао на одлучно одбијање овдашњег политичког руководства. Може само да се нагађа чији су све прсти умешани у Керијев фијаско.

Треба поменути и да се хладни рат данас води у условима који мало подсећају на оне из његовог претходног периода. Више није реч само о анимозитету између САД и Европе, са једне стране, и Русије, са друге. Захваљујући муњевитом развоју електронских медија, а посебно интернета, наша планета је заиста постала „глобално село”.

Али појединачни интереси су остали. С тим што су своју кандидатуру за ову игру, осим Русије и САД, истакле и многе друге новонарасле силе, пре свих Кина, Индија, Турска, земље Јужне Америке... Нико више не жели да остане на репу догађаја, ни политичких, ни технолошких.

То нас доводи до закључка да ће филмови о Џејмсу Бонду и његовим другарима и даље бити међу најгледанијима. Поготово што се шпијунске активности моћника са наше планете полако селе и у – свемир. Истраживање ванземаљских простора постало је озбиљна ставка у буџетима свих држава способних да пут небеског плаветнила упуте ракете опремљене уређајима за испитивање, али и оним који су ка земљи усмерени искључиво како би деловали као „велике свемирске уши”. „Велики брат” је на сцени – и у пуном погону.