За садашње и будуће Душане

Шта се то дешава са децом рођеном деведесетих? Многи ће рећи, па шта може да се дешава, били су премали да би доживљавали, преживљавали, све оно шта се дешавало у Србији. Да ли је уистину тако? Да ли заиста не верујемо да деца упијају као сунђер наша осећања, наша расположења, заправо упијају све што их окружује. Шта су деца рођена деведесетих могла да упију из своје ближе и даље околине? Само одвратну негативну деструктивну енергију. С тим утканим у себе почиње њихова социјализација. Први кораци су обданишта, основне школе, па гимназије или средње школе. И шта их тамо чека? Иста та језива енергија – јер сви, од васпитачица до учитеља и професора, у истом су чабру. У реду, али шта је са родитељима, рећи ћете? Е па, у свеопштем хаосу за који ни сами нису били спремни, јер су одрастали у време када је друштво колико-толико било уређеније, и када је постојала каква-таква брига за другог, родитељи су се погубили снашавши се или не снашавши у новим правилима игре. Снаћи се данас значи стицати новац на овај или онај начин, не снаћи се значи не стицати новац. Бригу, љубав, посвећеност, дружење са сопственом децом заменили су новац и модел да се новцем решава све, а да не постоји одговорност и да нема казне. То је наше наслеђе из деведесетих, а богами и из двехиљадитих, и то наслеђе остављамо нашој деци.

Шта се сада дешава с нашом децом? Дешава се то да, рецимо, филм „Ране”„капирају као невиђено готивну фору и да је Шваба лик до јаја”, јер им нико није објаснио да то баш и није тако, и да Драгојевић сигурно није био у фазону, док је осмишљавао тај лик, да Шваба треба да буде узор за његову или било чију децу. И таквих примера има колико хоћете, од филма „Видимо се у читуљи” до текстова „Београдског синдиката”… Океј, то знамо сви, какве то сада има везе? Има, све има везе. Оманули смо. Нисмо нашу децу научили да разликују фикцију од стварности, нисмо их научили да ако лоше раде лоше ће им се враћати. Нисмо их научили да није баш све у новцу. А нисмо их научили јер смо и сами поверовали да паре могу судбину да кроје.

Све ово кажем и поводом недавне свима познате несреће, када се троје младих утопило код Аде Хује у Београду у аутомобилу који је слетео у Дунав.

Циљ свих нас, и родитеља и школског система, а пре свега државе, јесте да нам ова стравична трагедија, када су се млади људи подавили као мачићи, буде аларм да како знамо и умемо учинимо све да се више никада ништа слично не догоди. Ову трагедију би требало да прихватимо као могућност за искупљење и као шансу да заиста суштински нешто променимо. Да добро размислимо да ли би било делотворније да године које би Душан, који је био за воланом овог аутомобила, провео у затвору одслужи тако што би по средњим школама говорио о свему томе са својим вршњацима. Не постоји бољи метод учења од искуства једног вршњака који о таквим догађајима говори пред својим вршњацима. То је најбоља могућа едукација, то је једини спас за Душана и све будуће Душане. Јер не заборавимо да су са Душаном у колима били његови другари.

Најлакше је Душана стрпати у затвор и тиме задовољити закон и закључити случај. Све је ствар превентиве, и сада се изнова види колико је тачна она стара изрека, коју смо олако заборавили – да је боље спречити него лечити. Крајње је време да почнемо да се тако понашамо, а не само изговарамо то да су деца наше највеће богатство и једини капитал који имамо.

Директорка Издавачке куће ,,Ренде” (мајка два детета од деветнаест и двадесет четири године)