Za sadašnje i buduće Dušane

Šta se to dešava sa decom rođenom devedesetih? Mnogi će reći, pa šta može da se dešava, bili su premali da bi doživljavali, preživljavali, sve ono šta se dešavalo u Srbiji. Da li je uistinu tako? Da li zaista ne verujemo da deca upijaju kao sunđer naša osećanja, naša raspoloženja, zapravo upijaju sve što ih okružuje. Šta su deca rođena devedesetih mogla da upiju iz svoje bliže i dalje okoline? Samo odvratnu negativnu destruktivnu energiju. S tim utkanim u sebe počinje njihova socijalizacija. Prvi koraci su obdaništa, osnovne škole, pa gimnazije ili srednje škole. I šta ih tamo čeka? Ista ta jeziva energija – jer svi, od vaspitačica do učitelja i profesora, u istom su čabru. U redu, ali šta je sa roditeljima, reći ćete? E pa, u sveopštem haosu za koji ni sami nisu bili spremni, jer su odrastali u vreme kada je društvo koliko-toliko bilo uređenije, i kada je postojala kakva-takva briga za drugog, roditelji su se pogubili snašavši se ili ne snašavši u novim pravilima igre. Snaći se danas znači sticati novac na ovaj ili onaj način, ne snaći se znači ne sticati novac. Brigu, ljubav, posvećenost, druženje sa sopstvenom decom zamenili su novac i model da se novcem rešava sve, a da ne postoji odgovornost i da nema kazne. To je naše nasleđe iz devedesetih, a bogami i iz dvehiljaditih, i to nasleđe ostavljamo našoj deci.

Šta se sada dešava s našom decom? Dešava se to da, recimo, film „Rane”„kapiraju kao neviđeno gotivnu foru i da je Švaba lik do jaja”, jer im niko nije objasnio da to baš i nije tako, i da Dragojević sigurno nije bio u fazonu, dok je osmišljavao taj lik, da Švaba treba da bude uzor za njegovu ili bilo čiju decu. I takvih primera ima koliko hoćete, od filma „Vidimo se u čitulji” do tekstova „Beogradskog sindikata”… Okej, to znamo svi, kakve to sada ima veze? Ima, sve ima veze. Omanuli smo. Nismo našu decu naučili da razlikuju fikciju od stvarnosti, nismo ih naučili da ako loše rade loše će im se vraćati. Nismo ih naučili da nije baš sve u novcu. A nismo ih naučili jer smo i sami poverovali da pare mogu sudbinu da kroje.

Sve ovo kažem i povodom nedavne svima poznate nesreće, kada se troje mladih utopilo kod Ade Huje u Beogradu u automobilu koji je sleteo u Dunav.

Cilj svih nas, i roditelja i školskog sistema, a pre svega države, jeste da nam ova stravična tragedija, kada su se mladi ljudi podavili kao mačići, bude alarm da kako znamo i umemo učinimo sve da se više nikada ništa slično ne dogodi. Ovu tragediju bi trebalo da prihvatimo kao mogućnost za iskupljenje i kao šansu da zaista suštinski nešto promenimo. Da dobro razmislimo da li bi bilo delotvornije da godine koje bi Dušan, koji je bio za volanom ovog automobila, proveo u zatvoru odsluži tako što bi po srednjim školama govorio o svemu tome sa svojim vršnjacima. Ne postoji bolji metod učenja od iskustva jednog vršnjaka koji o takvim događajima govori pred svojim vršnjacima. To je najbolja moguća edukacija, to je jedini spas za Dušana i sve buduće Dušane. Jer ne zaboravimo da su sa Dušanom u kolima bili njegovi drugari.

Najlakše je Dušana strpati u zatvor i time zadovoljiti zakon i zaključiti slučaj. Sve je stvar preventive, i sada se iznova vidi koliko je tačna ona stara izreka, koju smo olako zaboravili – da je bolje sprečiti nego lečiti. Krajnje je vreme da počnemo da se tako ponašamo, a ne samo izgovaramo to da su deca naše najveće bogatstvo i jedini kapital koji imamo.

Direktorka Izdavačke kuće ,,Rende” (majka dva deteta od devetnaest i dvadeset četiri godine)