Психолози доследно против „васпитних ћушки”

Замислите следећу ситуацију: двогодишње дете приближава се штекеру на зиду и радознало гура прстиће у струју. Или ситуацију у којој дете чупа, удара или штипа свог другара у игри и оглушује се о родитељске молбе да прекине са насилним понашањем. У обе ситуације реакција родитеља најчешће је идентична: након умилног, заповедног, одлучног или претећег „немој” најчешће следи ударац по делу тела који „амортизују” пелене.

Да ли ће након усвајања грађанског законика ове „васпитне батине” отићи у историју дисциплиновања деце, а родитељи одговарати због тога што су ударили наследника, сазнаћемо током наредне године. И док правници ових дана бурно дебатују о преднацрту законика којим се забрањује свако физичко злостављање детета, чини се да се психолошка струка поделила на оне који сматрају да држава не треба да се меша у родитељство и оне који тврде да законодавац мора да забрани сваки облик телесног дисциплиновања деце, укључујући и „васпитне ћушке” које као помоћно васпитно средство користи готово половина родитеља у нашој земљи.

Психолог и психоаналитичар Весна Брзев-Ћурчић тврди да се струка није поделила, већ да постоје појединци који мисле другачије.

– Нема малих и великих батина и нема разлике између чврге и шамара – примена физичке силе према слабијима апсолутно је недопустива! Ако сто пута кажете детету „немој” и оно сто први пут приђе штекеру, једноставно га склоните у страну. Ако се поново врати штекеру, опет га склоните и тако све док га трајно не склоните од опасности. Ако ваше дете малтретира неко друго дете, једноставно их раздвојите. Тај резон – ако га почупам, оно ће схватити да друго дете трпи бол и престаће да га чупа –резон је одрасле особе – каже наша саговорница.

Она нема никакву дилему да ће судбина закона о забрани физичког кажњавања деце бити идентична забрани конзумације алкохола за возаче – он неће у потпуности искоренити телесно кажњавање детета, а онај родитељ кога „ухвате” биће кажњен. Весна Брзев-Ћурчић такође сматра да колеге које не налазе речи оправдања за закон, дају легитимитет онима који физички злостављају децу, али има потребу да дода:

– Ми се не залажемо за укидање казне. Васпитавање подразумева награду и казну, али казне морају бити примерене узрасту и величини прекршаја. Међутим, ни у једној ситуацији, казне не подразумевају батине – изричита је наша саговорница.

Др Невенка Тадић, дечји психијатар и психотерапеут, оцењује да су савремени родитељи довољно збуњени саветима о васпитању деце, да их не треба додатно збуњивати противречним стручним ставовима.

– Нема никакве дилеме да крилатица „батина је из раја изашла” нема никакво психолошко оправдање, али треба рећи да неке друштвене норме имају снагу реалности и ми верујемо у њих без преиспитивања. Ја мислим да већина родитеља не преиспитује вредност и последице крилатице о „рајском пореклу” батине и по инерцији туче децу. И ја сам као млада мајка понекад губила стрпљење и ударила своје дете, али данас знам да нисам била у праву – оцењује др Невенка Тадић.

Наша саговорница објашњава да родитељи најчешће бију дете када су напети, незадовољни собом или понашањем детета, када не разумеју шта се дешава у унутрашњем свету детета и када дете није онакво каквим су га замишљали. Батине су веома брз, делотворан, али краткотрајан начин решења ситуације, закључује др Невенка Тадић.

Она примећује да су припадници њене генерације имали много реалнији однос према деци и њиховом васпитању него генерација којој припадају њена деца – васпитне границе су биле јасније постављене, а деца нису имала статус малих принчева, какав данас уживају многи малишани, каже др Невенка Тадић.

– Мислим да су данашња деца веома заштићена и да многи родитељи не постављају никакве забране ни границе у васпитању. Имам утисак да је некој деци све дозвољено, а то није добро за њих – ако родитељ има плату 50.000 динара, он не може детету да купи патике од 30.000 динара, само зато што те патике имају његови другари – закључује наша саговорница.

Др Драган Попадић, професор социјалне психологије на Филозофском факултету, оцењује да се заступници и противници физичког кажњавања деце ипак слажу у једном – нема ништа лепо у томе да одрасла особа бије дете. Он истиче да је 2002. године објављена велика студија о ефектима физичког кажњавања детета, која је показала да је од једанаест ефеката телесне казне само један био „позитиван”, а то је – повиновање детета одраслој особи.
Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------

Миливојевић: Ја сам доктор медицине и психотерапеут

Фото Р. Крстинић

Више од 130 психолога и педагога потписало је саопштење у коме се Зоран Миливојевић, иначе колумниста „Политике”, оптужује да пласира нетачне и научно неутемељене информације када је у питању васпитавање и физичко кажњавање деце и истиче да он не поседује стручно образовање ни знање, па самим тим није надлежан да дели савете за важна питања која се тичу телесног кажњавања.

Одговарајући на ове оптужбе Зоран Миливојевић за „Политику” каже: „Ја сам психотерапеут. Након завршетка Медицинског факултета, успешно сам окончао осмогодишње школовање у научно признатој психотерапијској школи – трансакционој анализи – и добио сам назив психотерапеута. Поседујем домаћи и европски сертификат психотерапеута.

Многи у нашој земљи, укључујући новинаре не праве разлику између психотерапеута, психолога и психијатра, тако да ме често погрешно титулишу као психолога, психијатра или неуропсихијатра. У почетку сам то исправљао, али сам касније огуглао.

Психотерапија је посебна професија која је у неким земљама призната као таква, а у нашој земљи тражи признање. Поред психологије и медицине постоји више улазних врата у ову професију, а та врата су отворена за све хуманистичке факултете. Нити студије психологије нити специјализација из психијатрије не омогућује бављење психотерапијом. Постоји и факултет за психотерапеуте ’Сигмунд Фројд’ у Бечу, на којем сам иначе одслушао трогодишње докторске студије, али тезу још нисам бранио.

Они који ми оспоравају стручност требало би да знају да се звање психотерапеут стиче након дуготрајне едукације. У последњих двадесетак година сам ангажован на развоју психотерапије у Србији и тренутно сам председник Савеза друштава психотерапеута Србије. Такође сам делегат наше земље у Управном одбору Европске асоцијације за психотерапију.”