Војно цивилство

Крајње ми је фасцинантна институција цивилног служења војног рока, мада, морам признати, не и сасвим јасна. Тачније, буни ме ширина фамозног аргумента – приговор савести, на који се позивају „џинс” регрути?! Наиме, знам доста њих којима им је доскора савест била неми јатак, а аверзија према оружју – плеоназам, који храбро стадоше на браник отаџбине по јавно-комуналним предузећима, палачинкарницама, семенкарницама и осталим стратешким објектима, све по приговору савести, наравно! Ганди до Гандија...

Није ми намера да све „цивилце” потрпам у исти кош, нити да моралишем над њиховим одлукама, већ ово пишем јер је све то отишло у ону крајност, за коју наш народ има специфичан назив – спрдачина.

Зашто? Па, прочитах да су однедавно и вртићи „милитаризовани” и да су јаки одреди „џинс” регрута већ запосели трпезаријице и купатилца. Срећа па „цивилци” не полажу заклетву, иначе би било веома чудно видети фамилију како седи на малим столичицама док регрути за васпитачицом понављају оно легендарно: „Заклињем се чашћу и животом...”

Претпостављам да ће ове специјалне јединице бити оспособљене за напад пластелином и постављање препрека од „лего” коцкица?! Уз остале, обучене на џогерима, сунђерима и метлама, можемо да формирамо ударну бригаду „мистер Пропер”!

Некада се из војске кући враћало са опасачем или амблемом са капе за успомену. А данас – са заноктицама нагриженим од детерџента и прашка...

Да ме не схватите погрешно, нисам ја милитантна струја, нити зовем на оружје, само мислим да овако шта звати војним роком није могуће ни у ком случају. Ако већ има било какве везе с армијом, онда нек се служи у установама од државног значаја. Ако се служи било где, онда га треба звати некаквим друштвено корисним радом, који је ослобађао од класичне војне обавезе.

Мада, када човек мало размисли, можда је то и неки баланс: цивилна војска и војно цивилство. Колико је оружја у нас, свака му кућа дође као караула. Фактички, безмало свако од нас је већ до пунолетства одслужио свој војни рок, у трпезарији, али то је већ друга прича.

Него, ево на крају да се раскукам и над лаганим изумирањем оног епског обичаја званог испраћај. Што су то биле феште...

А сада?! Песма, сузе, тулум, а он већ по подне код куће. Нема више дугих писама војнику да му прекрате време на стражи. Пошаљете му лепо и-мејл или СМС... Чему слање пакета кад можете да му додате хамбургер преко ограде или да сврати на бурек током преподневне паузе.

Наравно, добро је и то што сад можете у папучама „војнику” у посету. У издвојени објекат – кафић у крају.