Историја у кабареу

Филм „Belle Epoque или Последњи валцер у Сарајеву” Николе Стојановића – сценаристе и редитеља, историчара и теоретичара филма – иначе, велика ауторова посвета Сарајеву, космополитском граду, и филму, космополитској уметности, комотно може да се уврсти и у Гинисову књигу рекорда. Снимљен је још 1990, за свега 42 снимајућа дана, а постпродукцијски дотеран, финализован и премијерно приказан и награђиван тек 2007. године.

У тих 17 бурних година толико се тога издешавало: ваљало је евакуисати траку кроз спасоносни сарајевски тунел, сачекати да се рат заврши, да се нормализују односи међу новоствореним државама – учесницама и у рату и у овом пројекту, да се скупе средства за постпродукцију и издржи неиздрживо. Заправо, било би сада сасвим згодно снимити филм о голготи овог дела и изгарању његовог аутора. Стојановићево дело је издржало и изазове и проверу времена, и сада је на редовном биоскопском репертоару.

Када је још ономад стао иза камере, аутор је пред собом имао добро написану причу да би је, затим, и врло добро испричао. Драматуршки изазовни повод пронашао је у турбулентном периоду с краја „лепе епохе” испод чијег се идиличног назива скривају противуречности и сукоби цивилизације у индустријској експанзији, и поларизација на бахате богаташе из владајућих класа и учеснике покрета за национално ослобађање малих народа.

Фокусирајући се на период од 1910. до 1914. године, а смештајући политички и историјски план у драмску позадину, Стојановић је подарио уобличен филм, уметнички провокативне, заигране и отворене форме, сјединивши драму са комичним елементима и музичку фарсу (мјузикл).

У најкраћем, „Belle Epoque” је својеврсна филмска синтеза на садржајном и формално-структуралном плану, синтеза историјског и личног – уметничког искуства аутора. У првом плану су етика и естетика, у другом историја и политика; филмски језик – иако готово класичан – сочан је и враголаст, а ликови којима је Стојановић „ушао под кожу” а који се, сваки на свој начин, боре да задрже интегритет и пронађу срећу, док је свет око њих у хаосу, и драмски су и бурлескни, и трагични и водвиљски комични и забавни.

Сама прича, смештена међу узбудљиве догађаје и припреме за атентат на аустроугарског цара Франца Фердинанда, сагледана је и испричана из посебног, необичног угла – првог босанскохерцеговачког филмског сниматеља Антона Валића (Давор Јањић) у чија се достигнућа убрајају и аутентични снимци призора сарајевског атентата. Његова лична драма је у конфликту између сопственог креативног импулса, утицаја филмских стваралаца – савременика (Фабрицио Маринети у тумачењу Бора Стјепановића и Луја де Берија – француског сниматеља који је снимио и филм „Карађорђе” у тумачењу Алена Нурија), љубавних жеља (његова девојка је сестра Васе Чубриловића и другарица Гаврила Принципа у тумачењу Давора Дујмовића), сопственог политичког ангажмана и прагматизма његове мајке – власнице бордела (Радмила Живковић) која, ради личне и пословне безбедности, има љубавну везу са локалним шефом полиције (Петар Божовић).

Филм пикантне атмосфере, пун кабаретских нумера које је компоновао Арсен Дедић (у извођењу Вите Маврич у улози Ержи – двоструке шпијунке и босанских родољуба и власти у Србији), посвећен је тако и пионирима кинематографије и знаним и анонимним учесницима бурне историје пред сам почетак Првог светског рата. У њему се почетак и крај века огледају као у инверзивном огледалу. Наравно, кроз снове и субјективну визуру аутора.