ОРОЧАВАЊЕ СТРАХА

Ови из Народне банке Србије упорно нам доказују да је грађанима боље, односно уносније, да вишак капитала, ако га имају, чувају у динарима. Каматни принос је већи. Виде и грађани да су камате на орочену динарску штедњу веће, аман се слабо одлучују да штеде у националној валути.
Ко данас промовише динар као националну вредност? Нико.

У време када је Млађан Динкић био гувернер Народне банке, Србија је била излепљена билбордима с којих нам се смешио Ђорђе Вајферт, лик с новчанице од хиљаду динара, али грађани су и тада веровали да то Динкић рекламира самог себе а не и вредност домаћег новца.

Кад нису наивне банке, па сви кредити имају такозвану девизну клаузулу, што би грађани били наивни и поклонили поверење динару. И Државна лутрија Србије кад рекламира Лото не рекламира се, рецимо, премијом од 28 милиона динара већ наградним фондом од 350 000 еура. Тако читамо и да су осумњичени у афери "стечајна мафија" понудили јемство за пуштање из притвора од сто до деветсто хиљада евра, како који.  

Предраг Михаиловић, потпредседник Извршног одбора Комерцијалне банке, похвалио се прекјуче да је ова домаћа банка лидер кад је реч о штедњи. Грађани су им поверили седамсто милиона евра, а то је, с друге стране, 90 одсто укупне штедње похрањене у овој банци. Михаиловић каже да има неких малих помака кад је реч о динарским депозитима, на које отпада остатак од 10 одсто штедње, аман су готово невидљиви.

Није тешко открити разлоге зашто грађани вишак динара претварају у евре и кад им калкулатор показује да би боље прошли, барем у две последње годинe, да су новац чували у домаћој валути. Грађани не верују држави.

Тако се на баналном примеру бриге о личном благостању показује неверица у друштвени опоравак и способност политичке елите да одржи поредак у земљи који би људима гарантовао очување вредности њиховог новца. Испоставља се да је то најгласнија и, сигурно, најочигледнија критика постојећег стања и белодане неверице људи у домаћи новчани бренд и у данима када им калкулатор показује да би боље прошли чувајући динар на свом рачуну у банци.

Наравно, велики утицај на психологију масе има незаборавна хиперинфлација у првој трећини деведесетих година и сигурно је то оставило трајан жиг на новчане навике људи којима штедња у еврима улива сигурност док им чување динара личи на ризик.

Не бих рекао да политичка елита чини било шта да отклони тај поремећај у народном сагледавању способности државе да обезбеди сигурност и просперитет грађана. Ево једног свежег примера. Слободан Милосављевић, министар пољопривреде у влади Србије, најавио је да ће сви регистровани пољопривредни произвођачи који имају до десет хектара засејаних површина имати право на субвенцију од 100 евра по квадрату. За бика ће се плаћати субвенција од 90 евра, а 150 истих пара за краву – првотелку. Министар рекламира чврсту валутну исплату, а рачуна, како сам каже, са шест милијарди динара из буџета.

За домаћу шаруљу из динарског буџета обећава се субвенција одмерена у европској валути. Рећи ће можда неко да нас то приближава Европи, али – погрешиће. Негде почетком 2002. године имао сам прилику да слушам обраћање Мила Ђукановића, тада премијера Црне Горе, шефовима влада и гувернерима централних банака југоисточне Европе, на некаквом скупу у Букурешту. Он је тада као необорив доказ европске оријентације његове владе, па и црногорских потенцијала на том путу, навео околност да им је евро национална валута, а присутни, иначе, озбиљни људи, нису се уздржали од смејуцкања, па, богами, и гласног смеха.

Таква замена валутног система, била она државнопланска, као у случају Црне Горе, или обичајна, каква је сада у Србији, најпре изазива неверицу у потенцијал државе у којој грађани беже од нездравог новца или, барем, лошег сећања на њега.

Ако две године, колико вредност евра на новчаном тржишту Србије стагнира, па и опада, нису биле довољне да су ова дуалност превазиђе у корист националне валуте, онда то говори о дубљем поремећају и неверици у способност политичара да управљају ваљано и на корист грађана. А то има безгранично крупне последице на све политичке процесе у земљи, а посебно оне који се не мере парама – ни динарима, ни еврима.