Дигитализовање прошлости

Борислав М. Арсенијевић из Вреоца, у ондашњем Срезу колубарском, земљорадник, ухапшен је 8. децембра 1944. године, јер је као припадник организације Драже Михаиловића био командир села-батаљона.

Према „Уписнику” број 31 Војног суда Београдског подручја, Арсенијевић је на Нову годину, 1. јануара 1945. године примљен у затвор, а 30. јануара против њега је подигнута оптужница. Осуђен је 6. фебруара на шест месеци принудног рада, а извршење казне започето је већ сутрадан, 7. фебруара.

Писац би из ових штурих, статистички сувих података могао да исплете ваљану причу, баш као што би историчару те чињенице биле путоказ у истраживању Арсенијевићевог животног пута, укључујући и давање одговора на питање шта значи оних „шест месеци принудног рада”, јер можда о раду, макар и принудном, уопште није реч, него о слању на Сремски фронт бившег Дражиног командира села-батаљона.

Пуковник Драган Крсмановић, донедавни директор Војноисторијског архива, и његова колегиница др Драгана Понорац, рачунарски експерт, дефинисали су пројекат формирања базе података лица процесуираних пред војним судовима од краја 1944. до краја 1947. године, а подаци о Бориславу М. Арсенијевићу, из Вреоца, сведоче о каквом је пројекту реч.

Током последња три месеца месеца 1944, а онда до краја 1947. године, пред војним судовима у ондашњој Југославији било је оптужено 75.949 лица. Укупно су решена 54.473 кривична предмета, што казује да процеси нису били усмерени само против појединаца, већ и против припадника разних група, више или мање окренутих, све до отвореног непријатељства, против поратног, новоуспостављеног режима.

У процесуираним случајевима пресуде је изрекло неких 160 војних судова са територије Југославије, од чега је око педесет одсто пресуда, у близу 38.000 случајева, изречено на територији Србије, где је деловало шездесетак војних судова.

Крсмановић и Понорчева су дефинисали документаристичко-истраживачку и рачунарску матрицу која омогућава да се једнако прецизни подаци, какви су они наведени у случају Борислава М. Арсенијевића, учине доступним за свих 38.000 лица осуђених пред војним судовима у Србији до краја 1947. године. Али да би посао био обављен, према процени аутора пројекта, недостаје десет хиљада евра, односно 800.000 динара.

Изворни документи, судски уписници, сачувани су у Војноисторијском архиву, а ту врло драгоцену грађу аутори пројекта почели су да обрађују електронски и тако је учине лако прогледном. Уз остало, ова грађа показује да нова, револуционарна власт у лепези репресије није примењивала само одмазду и терор који су често значили и смрт без суђења за противнике режима. Репресивне мере су примењиване и кроз релативно јасно обликовани правосудни систем и његов војни огранак.

„Истина је садржана у документима”, нагласио је пуковник Драган Крсмановић на представљању овог пројекта у среду, у седишту Српске либералне странке, пред представницима неколико удружења бивших осуђеника и припадника Југословенске војске у отаџбини.

„Време захтева да се ослонимо на егзактне податке, на чињенице које елиминишу сугестивност и субјективност, а то подразумева да се не могу гарантовати некакви жељени, већ само објективни подаци о процесима пред војним судовима”, упозорио је Крсмановић.

У тој објективној слици је и случај извесне Лепосаве, ухапшене и осуђене у априлу 1945. на „десет година тешког принудног рада” зато што је користила „погрдне изразе” за нову власт. Док је тај и тај, пристигавши у затвор, јер је означен као припадник формација Драже Михаиловића, али и као „убица”, осуђен на „шест месеци принудног рада”.

Корени система војног судства протежу се до 22. јануара 1942. године, када је наредбом врховног команданта Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, Јосипа Броза Тита, дефинисано да у свим партизанским бригадама и одредима буду основани трочлани војни судови, уз набрајање дела кривице која се пресуђују.

У децембру исте године издата је и наредба о јединственој организацији партизанског судства за целу Југославије, али је то правно уобличено тек Уредбом о војним судовима од 24. маја 1944. године.

Како се рат ближио крају, 12. јануара 1945. уређено је да све смртне казне изречене пред војним судовима одобрава Врховни војни суд.

Уследиће потом неке промене у организацији, тако да су окривљенима судили војни судови дивизија, војни суд за град Београд, судови војних подручја и судови бригада КНОЈ-а (Комитет националног ослобођења Југославије).

У другом степену суђење није практично ни постојало, јер није била предвиђена жалба на првостепене пресуде. Изузетак су чинили круцијални случајеви за случај да је у првом степену изречена смртна пресуда, осуда на робију или изгубљен чин. О таквим пресудама коначну реч давао је Врховни војни суд.

Статистика сведочи о великој активности војних судова у последњој ратној и првим поратним годинама. Укупан број оптужених лица 1945. био је 41.402 (у 33.884 решена кривична предмета); наредне, 1946. године оптужена су 23.432 лица (у 12.983 предмета); а 1947. године оптужено је 11.115 лица (у 7.606 решених кривичних предмета).