Пендловање

Не знам етимологију ове речи. Очигледно припада сленгу, али нисам успео да ишчепркам од ког глагола вуче порекло. Можда се односи на педалу, односно окретање педала? Како било, педесетих и шездесетих година Љубомир Нешић, звани Љуба Муж, пендловао је између „Униона” и „Таша”.

Оба биоскопа налазила су се у истој улици, Београдској. „Унион” на врху, близу раскрснице са Булеваром Револуције, а „Таш” у тадашњој Пожарној команди, данашњем Спортско-рекреационом центру „Ташмајдан”. Ти биоскопи су, по правилу, приказивали исти филмски наслов. У једном су пројекције почињале у 3, 5, 7 и 9, а у другом у 2, 4, 6 и 8. Цака је била у томе што је постојала само једна копија, а Љуба Муж је на трициклу са платформом возио чинове филма од једног до другог биоскопа и назад. Чим би у једном од биоскопа истекла ролна, он би је спаковао, ставио на трицикл и брзо одвезао у други биоскоп, где би покупио ролну која је тамо обавила посао, па назад. Осам пројекција пута три до пет чинова, израчунајте и сами колико путовања Београдском улицом дневно!

Ту је постојало неколико проблема у вези онога што данас називамо тајмингом. Прво, ролне нису биле исте дужине, затим, раздаљина између два биоскопа била је прилично дуга, и најзад, пут који је Љуба преваљивао имао је висинску разлику, што ће рећи узбрдицу или низбрдицу, у зависности од смера кретања. Додајмо томе временске прилике, сунце, кишу и, нарочито, снег који је отежавао кретање трицикла, па ћете схватити како је било Љуби.

Мислим да су пендловање измислили чланови Кино-клуба „Београд”, који је био смештен у једној просторији „Униона”. Група ентузијаста (већина њих касније су постали знаменити југословенски филмски аутори као што су Живојин Павловић, Душан Макавејев, Кокан Ракоњац и многи други) окупљена око тог биоскопа, не само што је волела филм нeго је за „Унион” (а самим тим и за „Таш”) правила посебан биоскопски програм који је био познат свим београдским љубитељима филма. А таквих је било јако много у нашем граду. Они су знали да у тим салама могу видети све саме бисере тадашње продукције.

Избор је, морам рећи, био велики. Као помоћ Титовој Југославији, Американци су бесплатно уступали своју најновију продукцију, углавном вестерне и музичке филмове. У то време је у Италији био у замаху неореализам, а крајем педесетих појавила су се и прва дела новог таласа. Момци из Кино-клуба „Београд” имали су посебан укус и сваки пут су ишчепркали нешто ново, невиђено. Александар Петковић Петко, који је касније постао један од најбољих директора фотографије које смо имали, обављао је дужност директора биоскопа и цепача карата на улазу.

За разлику од „Таша”, „Унион” је поседовао само један пројектор тако да се представа прекидала сваки пут када би се мењали чинови. То је посебно сметало љубавним паровима који би усред своје приче били непријатно изненађени паљењем светла у сали. Гледалиште је, иначе, било концентрисано око бубњаре коју је током представе ложила чистачица, продавачица карата и истакнута ауторка Кино-клуба, којој се сећам само надимка – Коскица.

Филмске представе су у то време представљале главну забаву у граду. Једни су ишли у биоскоп суботом, други само пре подне, на матине, трећи су морали да нови филм одгледају чим се појави, првог дана, љубавни парови су обавезно узимали последњи, а клинци први ред, према цени улазнице коју сте куповали од тапкароша могли сте тачно знати да ли гледате хит или „уметност”, семенкари су ординирали пре подне пред школама, а увече пред „Козаром”, „20 октобром”, „Славијом”...

Ретко ко није ишао у биоскоп. Карте су биле распродате, сале пуне. Клинци по ћошковима улица у своме крају, тетке по славама, момци са девојкама на клупама у парку, криминалци са пандурима у станицама милиције, сви они су причали о филмовима које су гледали. Било је то опште место, заједничка тема целог овога града. „Бал на води”, „Задатак мајора Лекса”, „Метална звезда”, шта се све није давало тих дана!

Пре више од стотину година измишљен је апарат који је назван кинематограф и убрзо проглашен за „утеху милиона”. То је сасвим тачна дефиниција тог чудноватог изума. Јер, ниједном другом догађају не могу у исто време присуствовати и у њему уживати најобичнији људи и најобразованији интелектуалци, клинци и бабе, префињена господа и овејане барабе, глупи и препаметни. Осим у мраку биоскопа, ни на једном другом месту ти људи не могу бити једно.

Замишљам Љубу Мужа како кроз вејавицу гура свој трицикл, натоварен једном од ролни „Улице”, и питам се да ли је могао сањати како ће на ред доћи времена у којима ће београдски биоскопи бити продати неком преваранту, који ће их све редом затворити, са идејом да у њима више никада не затрепери филмска слика? Чак да је неко и прорекао ову апокалиптичну визију, мислим да Љуба никада не би могао поверовати у такву нељудскост.