Још верујем у бунт

Проналажење места жене, утврђивање женског идентитета и иницијација у битна животна доба тема је изложбе „Жена у знаку жудње” сликарке Соње Радан која је отворена у галерији Атријум у Библиотеци града Београда до 18. јануара. Чежња тих жена, којe су помало уморнe, пунe ишчекивања, али и помирености, често спуштеног погледа, не стаје само у једну слику, а до сада их је видео Беч, Дубровник, Пула, Загреб, Сарајево, Тузла, Брчко, Нови Сад.  

„Природа жудње са мојих слика вуче корене из приче о младости која пролази. Жене на тим платнима носе накит претходних генерација, из Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, који је затворен, а њeгове реплике направила су браћа Софић, из старе сарајевске златаре, и на мојим платнима отети су од заборава”, каже сликарка Соња Радан, која је дипломирала на Академији ликовних уметности у Сарајеву, а већ 20 година живи и ради у Лондону.

На изложби су представљена уља на платну – портрети, композиције, актови, али и осликана свила и ликови на цреповима и дрвету које је пронађено на отпаду.

– Ликови рађени на дрвету личе на оне са икона. Иконе су иначе прављене у малом формату да би, када се зарати, човек који напушта кућу могао да је узме под руку и да бежи из свог дома. Оживела сам и гоблене, као део прошлих времeна, и ручни рад укомбиновала у своје слике и осликала га. Што је мање материјала, уметник мора да буде маштовитији. Када пронађем одбачену даску, макар у њој био само један ексер, знам да је и у њега неки човек уложио свој рад, и видим у њему причу – истиче Соња Радан.

Некада је имала свој атеље на острву Муло код Примоштена, где је стварала окружена морем, поред светионика. Данас, у лондонском стану, како каже, порани као ђак првак и слика сваки дан. Држи и часове арт-терапије, тзв. терапије цртањем, које похађају жене од 50 до 100 година. Најстарија има 99.

– Реч је о организацији Мајнд у општини Брент. Полазнице су ометене у развоју. Причамо о радовима, оне сликају и после тога оду релаксиране. Када им дам за тему мртву природу, нека од њих целу ту композицију смести у ћошак папира. По томе препознајете да има проблем са околином. Дан по дан, причом и сликарским покушајима, напредују. Неке не воле да цртају, једна Иркиња на часу само пева, док остале раде. И у тим цртежима нађем инспирацију за своје радове, а правимо и изложбу од свега урађеног.

Соња Радан сарађивала је и са уметницима који живе у Лондону – Тамара Јовандић, Саша Видаковић, Жељко Ћоровић и Дајана Сук, а сви су са сарајевске академије.

– Држимо се пројугословенски у Бренту, где се говори око стотину језика. Окупљамо се на тематским забавама, славимо осми март у пабу, и тада увек сакупљамо новац за дом за незбринуту децу у Сарајеву, за поплаве и слично – каже сликарка.

Инспирише је литература, па тако тренутно поново чита „Тврђаву” Меше Селимовића и „Досмртне остатке” сарајевског песника Владимира Албахарија, који живи у Британији.

– Одлазак из земље и жал за оним што је остало оставља траг на мојим радовима. Започела сам циклус о овој последњој револуцији у Сарајеву, када је запаљена зграда владе. Насликала сам буђење Сарајева, јер видим да су и људи из света културе летаргични. Када их питате зашто они не протестују, кажу да људи на положају немају слуха за уметност. А синдикати у Лондону и даље имају моћ да изгурају своја права уколико се деси нека неправда. Још верујем у бунт и чини ми се да сам, с годинама, све оптимистичнија – закључује наша саговорница.