Рат америчких гиганата на европском тлу

Када је агенција Ројтерс пре месец дана открила да европски парламентарци припремају необавезујућу резолуцију која захтева разбијање монопола који „Гугл” недвосмислено ужива на Старом континенту, менаџери овог америчког интернет гиганта су се разбеснели јер просто нису могли да верују да неко уопште покушава да обузда њихову доминацију. Штавише, то је била најава другог ударца на њихове интересе у овој години, будући да је у мају Европски суд правде донео пресуду у којој је наложио „Гуглу” да избрише резултате претраге појединаца, који су неодговарајући, неважни или застарели.

Док се гомила број људи који траже брисање интернет сећања о њима, „Гугл” се суочава са тиме да је Европски парламент усвојио резолуцију којом се овај гигант позива да раздвоји своје делатности. Осим тога, и представници Европске комисије све отвореније причају о порезу који би зауздао „Гугл”, а у Шпанији је већ угашен „Гуглов” портал који прикупља вести са различитих медијских сајтова.

Својеврсни рат за приватност и разбијање монопола је очигледно почео, али према свему судећи за то нису заслужни само Европљани већ и „Гуглови” амерички конкуренти, попут „Мајкрософта”, који у сфери претраживања интернета настоје да бар донекле освоје неко пристојно парче европског интернет тржишта.

 ----------------------------------------------------------------

Када је недавно Европски парламент донео резолуцију о компанијама које одржавају интернет претраживаче, ниједном речју није поменут „Гугл”. А заправо суштина овог необавезујућег документа је захтев да се обузда доминација „Гугла”, који држи више од 90 одсто европског интернет тржишта. Европарламентарци су захтевали да сектор интернет претраге буде раздвојен од осталих сервиса, чиме су заправо желели да спрече „Гугл” да монопол свог претраживача и даље користи како би промовисао остале своје сервисе.

Одавно овај амерички интернет гигант у целом свету оптужују да фаворизује властите сервисе приликом приказивања резултата путем свог претраживача. Није тајна да се „Гугл” својим многобројним и најчешће бесплатним апликацијама дубоко увукао у свакодневицу милиона људи, како кроз апликације на друштвеним мрежама тако и кроз оперативни систем Андроид који се користи у паметним телефонима. Све то, према оцени коментатора немачког листа „Франкфуртер рундшау”, потенцијално омогућава тотални надзор грађана.

„Из тога је настала огромна концентрација економске и политичке моћи. Дотле је дошло зато што су политичари предуго потцењивали опасности које прете од једне мегафирме као што је `Гугл`. Закони о сузбијању картела и конкуренције су одавно морали да буду пооштрени. То ваља хитно надокнадити. Уреди за борбу против картела морају добити овлашћења за изрицање високих новчаних казни због опструкције конкуренције”, сматра франкфуртски дневник.

Међутим, посланици Европског парламента немају надлежност за такву акцију па је њихова резолуција више имала улогу да пошаље јасну поруку, како „Гуглу” да мора да мења своју пословну политику, тако и Европској комисији која је задужена да брине о заштити конкуренције.

ЕУ је тако полако почела да преиспитује и „Гуглову” праксу да „ексклузивно” продаје огласе повезане са упитима корисника, односно да уводи рестрикције оглашивачима који своје кампање нуде конкурентним претраживачима. Штавише, поједине компаније су се жалиле како их „Гугл” гура надоле у резултатима претрага, због чега их потенцијални корисници теже проналазе. Такву примедбу је изнео и „Гуглов” конкурент „Мајкрософт”, који тврди како је „Гугл” његовом претраживачу Бинг отежао претраживање „Јутјуба” и оглашивачима блокирао приступ подацима.

Све те примедбе су америчког гиганта поново довеле под лупу Брисела, а међу најупорнијима да истерају ствар на чистац је Немачка. Немачки министар правде Хајко Мас је позвао „Гугл” да објави како тачно рангира резултате претраживања, док се немачки представник у Европској комисији – европски комесар за дигиталну економију Гинтер Етингер – залаже за реформу ауторских права на интернету, коју се како критичари истичу своди на опорезовање „Гугла”. Иако слични закони нису остварили добар ефекат у Шпанији и Немачкој, комесар Етингер засад не одустаје.

Међутим, критичари оваквих потеза ЕУ указују да заправо европски званичници својим потезима иду на руку „Гугловим” конкурентима, који су такође из Америке – „Мајкрософт”, „Јелп”, „Трипадвајзор”... Иако напади на „Гугл” заправо отварају простор за остале америчке гиганте, уводничар „Везер курира” из немачког града Бремен сматра да „нема никаквог разлога да се штити `Гугл`”.

„Концерн зарађује милијарде, али, као и други великани бранше, готово да и не плаћа порез. Када би се ЕУ заложила за фер конкуренцију, онда би и младе фирме из земаља чланица ЕУ, које тек почињу да послују, добиле шансу да се етаблирају на тржишту. Европско дигитално заједничко тржиште је још у повоју и зато ЕУ годишње измиче 260 милијарди евра. Крајње је време да се уклоне националне баријере на дигиталном тржишту које је ионако интернационално. Тада би и неутралност на интернету добила своју шансу”, сматра дневник из Бремена.

Засад је још неизвесно коликим порезима или прописима о разбијању монопола ће Европска комисија ударити на „Гугл”. Оно што је сасвим извесно јесте да бар део европске јавности више неће имати превише поверења у интернет гиганте, нарочито после открића Едварда Сноудена о америчкој тоталној контроли комуникација и активности на интернету. Ипак, то не значи да ће успети у поптуности да се избори за приватност. Или бар за могућност да и неки нови интернет претраживачи имају исти приступ сваком ћошку светске „онлајн” мреже.

Н. Радичевић

 ----------------------------------------------------------------

Право на заборав

Први овогодишњи удар на пословање „Гугла” у Европи догодио се у мају када је Европски суд правде, са седиштем у Луксембургу, донео одлуку да грађани имају право да траже од претраживача да избришу из резултата претраге податке о њима који су неважни, неодговарајући или застарели. Ова пресуда је донета после судског поступка који је покренуо један Шпанац, захтевајући „право на заборављање” јер су подаци о њему застарели. Суд је навео да људи имају право да контролишу приватне податке о себи чак и у случају када су те информације легално објављење, а поготово у случајевима када појединци нису јавне личности. „Гугл” није реаговао на пресуду, а један од суоснивача ове компаније, Лери Пејџ, рекао је да ова пресуда може бити злоупотребљена од „мање прогресивних држава” те да може оснажити репресивне државе и њихову контролу интернета.

 ----------------------------------------------------------------

Смањују се освојене „онлајн” слободе

Због несугласица око ауторских права корисници „Гугла” у Шпанији више неће моћи да претражују вести на популарном сервису „Гугл њуз”. Својеврсно ограничавање слободе протока информација уклапа се у песимистичке налазе о глобалним трендовима „онлајн” слобода, које је пре неколико дана објавио „Фридом хаус”. Да неограничен приступ информацијама на мрежи неће вечно трајати сигнализирала је недавна тужба групе белгијских редакција и Агенције Франс Прес против „Гугла” због тога што је популарни сервис без надокнаде објављивао њихове текстове. Тврдили су да преношење вести у секцији „Гугл њуз” нарушава њихова ауторска права, договор је на крају постигнут, али је јавност остала ускраћена за детаље погодбе.

Ердоганов атак на друштвене мреже: привремено блокирани „Твитер”  (Фото Ројтерс)

И лаицима је јасно да је интернет пре свега огромно тржиште и простор за зараду те да ће у судару гиганата жељних профита прво страдати најрањивији – слобода комуницирања и приступ различитим информацијама. Анализе специјализованих институција не остављају много места оптимизму, а поменути извештај „Фридом хауса” констатује општи негативан тренд по питању глобалне „онлајн” слободе. Овлашним погледом на листу види се да је политика покретач свега и да је степен контроле интернета у одређеној земљи директан рефлекс ауторитарности локалног политичког система. На врху листе су се тако нашли Исланд и Естонија, док су на зачељу Иран, Сирија и Кина. Забрињавајући је међутим општи тренд да остатак земља све више нагиње иранском него рецимо исландском моделу, а пад интернет слобода од 2010. до данас запажен је у 36 од 65 анализираних држава.

Највећа замерка на рачун иначе високо рангираних САД је систем надзора протока информација чија жртва може да постане дословце било који грађанин, а на шта је указао узбуњивач Едвард Сноуден. Аналитичари оцењују да упркос завидном нивоу доступности информација на интернету, амерички корисници више не могу да буду поносни на освојене „онлајн” слободе као што је био случај пре Сноуденових открића.

По много чему специфичан је пример Кине која је са нескривеног ограничавања протока информација на интернету прешла на много префињенији метод за остваривање истог циља. Дани када је блокиран приступ „спорним” сајтовима су одавно прошлост, а методе контроле су толико узнапредовале да се данас тобож дозвољава отворена дискусија на интернету. Опасан терен међутим наступа уколико се пређе граница слободе и дође до активности које би власт могла да протумачи као роварење против система.

Да су проблематичне „онлајн” слободе заједнички терен такозваних великих играча показује и случај Русије. Помињу се примери ограничавања приступа одређеним садржајима, надгледање комуникација и протока информација.

Издвојен случај по многим показатељима је ипак Турска у којој је констатована највећа осекаинтернет слобода у протеклих неколико година. Званична Анкара је појачала цензуру садржаја, устремила се на кориснике друштвених мрежа и новинаре који објављују на интернету, а државним телима је дозвољено да блокирају „осетљиве” садржаје и кажњавају грађане због јавног исказивања мишљења. Привремена „рампа” приступу „Јутубу” и „Твитеру” је само најочигледнији пример који је привукао пажњу шире јавности.

„Искоренићемо 'Твитер' и не занима ме шта каже међународна заједница. Они ће видети моћ Турске”, поручио је својевремено председник Реџеп Тајип Ердоган.

Списак репресивних мера у извештају „Фридом хауса” обухвата и примере Узбекистана и Нигерије који су увели закон којим се од интернет-кафеа тражи да чувају листинге о сајтовима које су посетили њихови корисници.

Има међутим и позитивних примера који дају колико-толико оптимистичан тон целом извештају. Власти Индије су ублажиле прошле године наметнуте рестрикције на проток информација што је земљи обезбедило највећи искорак на ранг-листи „Фридом хауса”. Бразил је такође укњижио значајне поене након што је изгласан закон којим се подиже ниво заштите приватности на мрежи.

А шта би могао да буде прави разлог за све мање слободе у виртуелном свету?

Такав тренд је само одраз шире и малигније појаве да властодршци својим грађанима свакодневно покушавају да закину део слободе за коју се некад мислило да је неотуђива. Технике репресије су временом еволуирале и више нису толико брутално очигледне (осим можда у изразито ауторитарним режимима) него се исти циљ постиже на на много увијенији и подмуклији начин.

Исти принцип који важи у свакодневном „офлајн” свету пресликава се на виртуелну „онлајн” заједницу. Све је мање случајева нескривеног блокирања приступа „спорним” сајтовима, већ се уместо тога смишљају орвелијански закони чија различита тумачења делују превентивно. Подигнута је ментална блокада која унапред сигнализира да клик мишем на одређени сајт можда и не би била најбоља идеја.