Чувари Рајне

Немачка се загледала у сопствено огледало, не би ли установила колике су се сенке национализма надвиле над њом. Нагли раст популарности покрета Патриотских Европљана против исламизације западног поднебља (Пегида) поделио је јавност, с обзиром на то да протести Пегиде нису усмерени само против тобожње исламизације, већ против свега страног – против „увезених” обичаја, језика, кухиње, боје коже и косе.

Број активиста и присталица ксенофоба расте. Прекјуче се у Дрездену окупило  око 20.000 демонстраната против странаца – више него на свим појединачним окупљањима од средине октобра. Ипак, димензије „устанка гневних грађана против растућег ненемачког утицаја”– како су медији назвали изливе групне ксенофобије– не би биле толико забрињавајуће да је реч о двадесетак хиљада демонстраната, или о стотинак хиљада, колико би ускоро могло да изиђе на улице.

Разлог за забринутост је емпиријски податак да су око тридесет милиона Немаца симпатизери Пегиде – половина грађана са правом гласа на изборима.

Друга половина Немаца препушта примат националистима. То се показало пре два дана на противдемонстрацијама у Дрездену, Минхену и Бону, а јуче у Нирнбергу. Упркос залагању истакнутих јавних радника, политичара, у четири немачка града појавило се мање учесника него на једним демонстрацијама националиста у Дрездену.

Није помогао ни апел бившег канцелара Герхарда Шредера Немцима да кажу не Пегиди, ни иницијатива две најутицајније немачке цркве. У катедралама Вирцбурга и Дрездена одржане су заједничке молитве протестаната и католика – за мир и разумевање, против Пегиде.

Критичари су сложни у оцени да је у Немачкој на делу латентни национализам који су „посејали” политичари, подрезујући социјални систем, подстичући завист и страх пред будућношћу. Са друге стране, Берлин је бахатим постављањем према партнерима у ЕУ и изван ње пробудио нетрпељивост грађана према свему страном.

У прилог горњој тези иде чињеница да присталице Пегиде пре свега траже реализацију онога што политичари предлажу. Било да је реч о увођењу такса за коришћење немачких друмова – само за странце – о затварању граница лажним азилантима, паралелно и њиховим сународницима, или о „лењим и коруптним” Грцима, о недоследним Италијанима, о русофилији Срба.

Ситуација сада подсећа на другу половину деветнаестог века, на епоху социјалдарвинизма, када је у Немачкој ширена надритеорија о опкољеној отаџбини. Почело је песмом „Стража на Рајни” која је постала народна химна. Певана је и у Првом и у Другом светском рату и поново добија на популарности.

Ако би се парафразирала латинска крилатица урби ет орби, дошло би се до закључка да се лекције које Берлин дели окружењу и свету враћају – са каматом.