Где су Румуни четврт века од Чаушескуовог погубљења

Од нашег дописника

Букурешт – На јучерашњи дан, 25. децембра 1989, на сам Божић (православни Румуни га славе по грегоријанском календару), у војном гарнизону у градићу Трговиште, неколико десетина километара северније од престонице, стрељани су „црвени деспот” Николаје Чаушеску и његова супруга Елена. У први мах маса обичних људи је ликовала – спасли су се велике море коју им је, током своје двадесетчетворогодишње страховладе, изазивао „социјалистички диктатор”.

Престале су даноноћне пуцњаве у којима је погинуло више од 1.200 људи. Свенародни побуњенички занос, започет 16. децембра у Темишвару, а затим крунисан у Букурешту 22. децембра Чаушескуовим бекством хеликоптером из зграде ЦК Комунистичке партије, био је у дубини румунске душе помешан са једним наизглед баналним питањем: а зашто стрељати неког баш на Божић, и то после једне очите судске лакрдије.

Тако су кренула и друга питања на која ни дан-данас нису добијени уверљиви одговори, иако је написано на десетине „научних” књига посвећених тим заиста драматичним збивањима. Је ли то била права револуција или државни удар, ко је пуцао и убијао цивиле по Чаушескуовом обарању са власти? Током година дилеме су расле: шта су Румуни добили или изгубили из промене режима, докле су данас стигли иако су већ у НАТО-у и ЕУ, одакле толика подељеност на шаку богаташа и масу сиромаха, где се деде оно грдно што сагради Чаушеску са својим „националкомунистима”, како се снаћи у новонасталој друштвеној џунгли, одакле носталгија за временима „када је било пара, а није било робе”, да ли је боље сада када „робе има напретек, а пара нема”? И најновије питање: да ли са новим председником, домаћим Немцем, после 25 година све креће од нуле.

Ако неког интересује шта још буни данас Румуне у вези са „крвавим децембром”, нека прочита оно што после толико година тврде „осведочени сведоци”, историчари који су уверени да је све што се онда десило било „дело Руса”, „Горбачовљева завера” остварена преко слања у Румунију 3.000 до 4.000 „здепастих моторизованих туриста”. Немојте се зачудити ако налетите и на „сигурне доказе” да су у тој „акцији” учествовали и тадашњи „југословенски органи”...

Ових дана румунски медији, а пре свега телевизијски канали, пуни су нових „открића” у вези са четвртином века „после Чаушескуа”. Углавном се тврди да је „сада знатно боље”, али се понеко запита зашто је више од три милиона Румуна напустило земљу трбухом за крухом, и зашто многе копка да знају зашто је „онда сваки имао посао, а држава градила и давала станове”. Чуо се и један коментатор који цитира покојног Чаушескуовог сина Никушора: „Па, ови сада нису у стању ни да окрече оно што је мој отац саградио.”

Многи мисле да у томе има и зрнца истине. Иначе како да се схвати овде веома угледни економиста, министар у једној од послереволуционарних влада, професор Илије Шербанеску, који отворено наглашава да је сада „Румунија постала најобичнија колонија”, да се „све налази у рукама страног капитала”.

Природно, све се ове и овакве приче убацују у актуелни румунски политички контекст, којим ових дана доминира тема „окончања Басескуове ере”. Наиме, 21. децембра, после два петогодишња председничка мандата, председничку палату „Котрочењ” напустио је Басеску и у њу се уселио нови председник, домаћи Немац Клаус Вернер Јоханис. Преовлађује критичка нота да је „самовољни морнар” неславно сишао са трона, да је његова владавина била, како оцењује овде врло утицајни политички аналитичар Богдан Киријак, „изгубљена деценија”, да је Басеску оставио иза себе „скроз разједињену земљу, чије снаге треба хитно поново обједињавати”.

Нови председник прихвата те оцене. У свом инаугурационом говору пред парламентом, после полагања заклетве, Јоханис је као окосницу своје будуће политике истакао потребу „уједињења свих снага нације”. Чини се да је мало уплашио Румуне када је рекао да после 25 година такозване транзиције, која је проћердана, ваља почети од нуле. И као што то доликује једном Немцу, своје суграђане позвао је да засучу рукаве, да се ману празних политикантских прича од којих нација нема никакве вајде. Слично Черчилу који је у своје време Британцима обећавао најпре сузе, Јоханис балканским Румунима обећава рад.

„Бићу на челу” тог рада, рекао је он. Наравно, све ће ићи уз беспоштедну борбу против корупције.

„Изгледа да се Немац не шали”, рекао ми је ових дана један стари румунски колега новинар.

Да се не шали види се већ из тога што је одмах, сутрадан после преузимања дужности, позвао премијера Виктора Понту – кога је убедљиво победио на новембарским председничким изборима, и који је у међувремену знатно променио састав свог кабинета, за шта је добио већинску подршку парламента – да се договоре како и од чега да почну заједнички рад. Тако нешто свађалица Басеску није умео да чини.