Мачке се саме припитомиле

У једној народној приповести, ако се добро присећамо, придошлица пита горштака: Како зовете (називате) вука?
- Ми га не зовемо, он сам дође - као из пушке одговара упитани.
Ни мачке нико није позвао, саме су се ушуњале у људска насеља пре десет хиљада година и ту заувек остале. Како то знамо?
Научници из Националног института за рак (САД), предвођени Карлосом Дрисколом, проучавали су шест година узорке ДНК неприпитомљених врста - из Шкотске, Израела, Намибије и Монголије - и многих домаћих. Пет подврста дивље мачке је из крајева које и данас, упоређујући их са (за Европљане) новооткривеним, називамо Стари свет: европска, блискоисточна, јужноафричка, средњеазијска и кинеска. И све одомаћене и украсне потичу од истог претка, дивље мачке са Блиског истока, објављено је у чувеном часопису "Наука" (Science).

Кућним љубимицама насличнији "наследни отисак" имају 15 јединки одомаћених у пустињама у Израела, Уједињених Арапских Емирата, Бахреина и Саудијске Арабије, разврстаних у пет лоза, а сврстаних под једним стручним називом Felis silvestris lybica (скраћено: шумска мачка). Најстарије кости ископане на археолошком налазишту, чију су старост генетичари проценили на 9.500 година, иако су прве припитомљене пре 12 миленијума.

Први ратари су се упињали да обуздају дивљу ћуд појединих животиња, откуда то да су се једино мачке, често непредвидиве и злочесте, самовољно људима умилиле?

Објашњење је, на први поглед, сасвим једноставно и разумљиво, иако остаје понека недоумица. "Највредније дивље врсте погодне за припитомљавање налазиле су се у само девет малих области које су тако постале најраније постојбине пољопривреде", пише Џаред Дајмонд, професор физиологије на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу и члан Националне академије наука, у задивљујућој књизи "Микроби, пушке и челик" (издавач "Досије" из Београда).

Најуспешнији у томе били су житељи-ратари из тзв. Плодног полумесеца које је захватало делове Турске, Сирије, Јордан, Ирака, Саудијске Арабије и готово цео Израел и Либан. Управо у тим крајевима отпочело је гајење биљака (прва је пшеница двозрнац из око 8.500 године пре нове ере) што је - због повољне климе и самоодабирања - створило прве вишкове хране који су чувани у једноставним житницама или амбарима. И започело је прво кроћење животиња - крава, оваца, коза, коња и паса.

Изобиље је намамило свакојаке глодаре, а мачке су дошле без позива и трајно се задржале.

Ненадмашни Лав Николајевич Толстој у Ани Карењиној пише: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин". Уколико малко преиначите поједине речи, чтатате мисао домишљатог Џареда Дајмонда: "Све животиње које се могу припитомити личе једна на другу; свака животиња која се не може припитомити неприпитмљива је на свој начин". Првом исказу неписаног начела подлежу, углавном, евроазијске животиње. И мачке су истоветног географског порекла, али их нико није присилно кротио.

Најновији налази америчких научника, поткрепљени уверљивим генетским проверама, поткрепљују пре деценију обзнањену тврдњу Џареда Дајмонда.

Доскора се претпостављало да су се прве мачке одомаћиле у Старом Египту, у којем су их обожавали. Пре три године француски археолог Жан-Дени Вињ откопао је остатке осмомесечног младунчета на наеолитском налазишту на Кипру. Познато је да су земљорадници из Турске донели, вероватно, домаће мачке јер дивљих на овом средоземном острву није ни било.

Све је започело због тога што су мачке одличан узор за изучавање појединих наследних оболења, као што полицистична болест бубрега и атропија ретине, од којих пате људи. Шта су истраживачи предузели?

Проуичи су двојаке "наследне отиске": ДНК из једра, која носи готово све гене животиње и дочарава шта је наслеђено од оба родитеља, и митохондријску ДНК, која постоји изван ћелијског једра, преноси неколико гена и једино одсклива до најранијих дана порекло од мајке. И један и други генетски запис показали су да су све мачке широм света - по кућама живи око 600 милиона - од једног заједног претка, подврсте дивље мачке која је обитавала на Блиском истоку.

Први мачији "адам" и "ева"  појавили су, отприлике, пре 130.000 до 160.000 година.

Када вам на вратима покуца Том, Гарфилд или макоји мачак из цртаних филмова са завежљајем на рамену, знајте да је дошао да се усели јер је, можда, нањушио глодаре у близини. У планинским селима Србије и дан-данас пуштају у двориште мачку-придошлицу, уколико немају своју, да мишеви коло не воде.

Да ли ћемо имату бољи увид у мезимце који нам нису најоданији пријатељи, а без премца су најзагонетнији?