Ово је била њихова година

Представљамо вам младе уметнике који су овој години постигли значајне успехе, добили награде... Оне које смо деценијама на овај начин представљали, временом су постали препознатљива имена на културној сцени

Филм

„Окупатори” биоскопа „Звезда”

Биоскоп „Звезду” у центру Београда, неформална група младих уметника „Покрет за окупацију биоскопа”, држи у „окупацији” већ 40 дана. Заузимањем биоскопа они настоје да овај простор поново врате култури, филмским ствараоцима и грађанима Београда који су поздравили акцију. Био је то њихов први корак, како кажу, у жељи да подстакну све који не желе да центар Београда буде без иједне биоскопске сале, да музеји стоје затворени, а библиотеке пропадају, као ни да се културна понуда своди на баналност и по који инцидент. „Окупатори”, углавном студенти филмских академија и овдашњи млади филмски аутори, међу којима редитељка филма „Непослушни” Мина Ђукић, глумица из тог филма – Хана Селимовић, редитељ Лука Бурсаћ и други сами чисте и уређују простор „Звезде”, обезбеђују технику за приказивање филмова, о акцијама информишу гледаоце на „Фејсбук” страници и организују трибине на тему: како решити проблем приватизације „Београд филма” у чијем систему је било 14 биоскопа.

Проблем „Звезде” је много већи и досеже до приватизације „Београд филма”. „Звезда” је затворена од 2007, а као и 13 биоскопа у ланцу „Београд филма” доживела је тужну судбину приватизације. У фебруару 2008, већински власник „Београд филма” постао је Никола Ђивановић који је за 70 одсто друштвеног капитала платио 9,2 милиона евра. Због сумње да је продајом пет биоскопа оштетио мале акционаре за више од четири милиона евра, а буџет Србије за више од 1,5 милиона евра, Ђивановић је са још три особе ухапшен у марту 2011. Осуђен је на три године затвора и новчану казну, након договора о признању кривице. Одслужио је две трећине казне, која је смањена за годину дана. Поводом окупирања „Звезде”, Ђивановић се наводно обратио „окупаторима” на њиховој „Фејсбук” страни и истакао спремност да се реши проблем. Неки филмски аутори предлажу да поједине биоскопе „Београд филма” преузме и сачува град Београд, док други предлажу окупацију „20. октобра”. У међувремену, биоскоп „Балкан” се уређује и задржаће делатност, а београдска акција шири се и по Србији – окупиран је и поново отворен биоскоп у Владимирцима.

И. Аранђеловић

----------------------------------

МУЗИКА

Поштујем свој таленат

Бојан Марјановић (Фото У. Мамлић)

На основу послатог снимка свог извођења Бојан Марјановић је освојио треће место на онлајн такмичењу Дебју интернешенал пијано компетишн,што га је препоручило за наступ на њујоршком фестивалу „Голден ки”, који је одржан у Карнеги холу 23. маја ове године. Извео је 24 Шопенове етиде, што је део његовог уметничког пројекта на недавно завршеним докторским студијама на Факултету музичке уметности, у класи Невене Поповић.

– Интегрално извођење Шопенових етида представља екстремно захтеван подухват за сваког пијанисту, јер сведочи о потреби да се технички аспекти извођења у извесном смислу превазиђу, у циљу остваривања потпуног уметничког доживљаја. Наступ у Карнеги холу, који је угостио великане од Чајковског до данас, обавезује да истрајем на свом путу – каже пијаниста.

Свирао је са Симфонијским оркестром ФМУ по бившим југословенским републикама, а као солиста и камерни музичар у Немачкој, Аустрији, Мађарској. Клавир је почео да свира са 15 година, и већ након три године уписао је студије.

– Охрабрује чињеница да су и познати уметници почели да се баве музиком релативно касно. Верујем да се сваки човек рађа са одређеним талентом или способношћу, као и обавезом да тај дар искористи што је најбоље могуће. Била би права штета да не поштујем свој таленат–каже Марјановић, и наглашава да je пијанизам пут за задовољење његових креативних нагона.

– Рад је мој покретач. Уз труд верујем да ће се успеси десити сами од себе.

М. С.

----------------------------------

БАЛЕТ

Играла са гипсом на руци

Ана Ђурић, балерина (Фото Архива СНП-а)

Ана Ђурић, млада 23-годишња балерина одувек је маштала да заигра улоге Одете и Одилије у „Лабудовом језеру”, а када се то десило, схватила је шта може и докле је стигла. Убрзо је уследила и оцена стручњака: за роле Одете и Одилије Ана Ђурић, прва солисткиња балета СНП у Новом Саду је награђена ове сезоне признањем „Наташа Бошковић”, које додељује Удружење балетских уметника Србије, за најбољу интерпретацију класичног или неокласичног стила у 2014. години. Одлуку је донео жири у саставу: Зоја Беголи (председник), Вишња Ђорђевић и Марија Стојаковић.

Да је ова година на измаку била њена доказује и успешно одиграна улога Јулије у балету „Ромео и Јулија”, кореографа и редитеља Константина Костјукова на новосадској сцени.

Ана Ђурић иза себе има роле Китри у „Дон Кихоту”, Виле Шећера у „Крцку Орашчићу”, принцезе Ауроре у „Успаваној лепотици”. У моменту док настају ови редови млада балерина се налази на гостовању у Мексику са „Крцком Орашчићем” и стиче наклоност нове публике.

Ђурићева је детињство провела у Бору, сазревала је у Крагујевцу, а Балетску школу „Лујо Давичо” је, учећи од педагога Росе Милић, завршила у Београду. На такмичењима је освајала значајне награде, на једном је чак играла са руком у гипсу, што је није спречило да дође до признања. Својевремено је неколико месеци играла у балету Опере у Каиру. Запослила се у Српском народном позоришту у Новом Саду 2011. Како истиче, много тога је научила од педагога и првакиње Оксане Сторожук. Након годину дана постала је прва солисткиња балета, а стручњаци тврде да ће ускоро с правом стећи звање првакиње новосадског балета. Тајна њеног успеха је у речима: „Морам још да радим и да будем све боља.”

Биљана Лијескић

----------------------------------

УМЕТНОСТ

Међу најбољим студентима

Гордана Милановић

Библиотека града Београда, уз помоћ дародаваца, награду „Проф. др Катарина Амброзић”, додељује од 2007. једном од најбољих студената мастер студијa на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Гордана Милановић (1990), историчар уметности, млада је дама која је ове године заслужила то признање – додељена јој је стипендија и студијски боравак у Паризу. Поред високог просека, лауреаткиња се наметнула волонтерским радом у Народном музеју у Београду, Дому војске, Централном институту за конзервацију и педагошким ангажманом.

– Награда има изузетан значај за усавршавање младих историчара уметности који се као и ја налазе на почетку каријере. Месец дана у Паризу искористила сам за обилазак музеја релевантних за мастер тезу на којој радим, а која је у вези са за културом и уметношћу на двору бургундског војводе Филипа Доброг. С обзиром да је Париз један од градова у којима су се школовали наши уметници, део времена посветила сам сликарима и вајарима из колекције Павла Бељанског. Архив Музеја Бурдел, који носи име чувеног скулптора Антоана Бурдела, учитеља наших истакнутих уметника попут Сретена Стојановића и Марка Челебоновића, пружио ми је увид у значајна документа. Нарочито су биле важне информације о Милу Милуновићу, којем сам посветила и највише пажње, а чијих се пет слика чувају у овом музеју – каже Гордана Милановић.

Наша саговорница од јануара 2014. године стажира управо у Спомен-збирци Павла Бељанског.

– Спомен-збирка не само што чува изузетну колекцију већ се истиче и по активној излагачкој и издавачкој делатности, као и иновативном комуникацијом са публиком. Учећи од најбољих стручњака проширила сам своја знања и стекла сам богато искуство. Свакако бих волела да што дуже останем део тима ове значајне институције.

М. Д.

----------------------------------

Позориште

Јована од Мине до Полине

Јована Гавриловић

– Протеклу годину обележило ми је позориште! Живот и рад у позоришту, који ми свакодневно ствара узбуђење. Нека дивна нова и стара познанства. Успеси младих колега који ме увек радују и инспиришу – каже млада драмска уметница Јована Гавриловић, апсолвенткиња глуме на Факултету драмских уметности у Београду у класи проф. Владимира Јевтовића и доцента Срђана Карановића, која је својом оригиналном сценском појавом била право освежење у протеклој години.

Своју позоришну мисију Јована је ширила најпре улогом Мине у представи „Док нас смрт не раздвоји” Мире Фурлан, у режији Предрага Микија Манојловића и у продукцији „Радионица интеграције”. Управо за тумачење Мине освојила је награду за најбољу младу глумицу на 21. Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци. Да се на Јовану Гавриловић озбиљно рачуна и у наредном периоду уверили смо се и њеним читањем Полине у представи „Уносно место” А. Н. Островског, у режији Егона Савина у Југословенском драмском позоришту, али и улогама у представа „Хинкеман: шта мора нека буде” и „Змајеубице” на сценама ове театарске куће. У својој биографији убележила је и улоге у представама „Глад”(Културни центар Београда) и „Шта је собар видео”(Дадов).

– Ову годину обележио је и низ бунтовничких догађаја, активности и покушаја који доказују да моја генерација није лишена иницијативе од које све почиње, да има смелости и снаге. Пре свега мислим на студентске протесте, у борби за образовање и окупацију биоскопа „Звезда”, у борби за културу... Мој професор Владимир Јевтовић нам је говорио да је глума-акција. Телесна, мисаона и емоционална. Тако ми је и протекла 2014. Глумачки. Активно. О томе сам увек маштала и трудићу се да у томе истрајем што дуже – каже Јована Гавриловић.

Б. Г. Т.

----------------------------------

Свет поезије и математике

Нина Петров (Из личне архиве)

Награду „Десанка Максимовић”, на омладинском конкурсу за средњошколце, прошле године добила је Нина Петров (1995), из Зајечара. Жири је радио у саставу: Петар Пајић (председник), Драган Лакићевић и Вера Ваш. „Српска књижевна задруга” и Ваљевска гимназија управо су објавили књигу Нине Петров „Буђење Маргарите”. Ова награда је установљена 1993. године и додељује се младим песницима из Србије, Црне Горе и Републике Српске.

У краткој биографији ове младе песникиње пише да је у прошлом животу била бумбар, али може се десити да је била и жаба сецирана на часу биологије. Каже да студира теоријску математику са намером да сасвим полуди до треће године факултета. Научила је да чита и пише помоћу стрипова.

– Свет математике апстрактан је колико и свет поезије. Хармонија космоса у ком смо се задесили може се описати речима и једначинама, поетским сликама и геометријским ликовима. У мом свету, математика и поезија се савршено допуњују: математика ми помаже да повежем слике које извиру из несвесног и обликујем их у стихове, тј. да јасније сагледам структуре односа ствари у васељени. Заиста, ако мало боље погледамо свакодневне људе око нас на улици, уочићемо да се крећу врло правилном путањом, а опет, њихове судбине су сасвим непредвидиве и препуштене песниковој машти на милост и немилост – истиче Нина Петров.

Прва збирка ове изузетно талентоване песникиње, наглашава Петар Пајић, може се прихватити и као поема о љубави написана у два гласа. Међутим, овој теми о којој се пише од када је језика и песника, Нина Петров прилази на сасвим оригиналан начин. Она се кроз парадоксе не предаје емоцији, она је час лови, час се скрива од ње, час је јури, час бежи, час се без остатка предаје да би се већ у следећем стиху отела: „Много времена проводим у мислионици / а не мислим ништа / ти не разумеш / да ја у свему хоћу / да нађем више / и не видиш / да ми то успева.” Све то подсећа на игру мачке и миша. Нина Петров успева чак да и патњу претвори у игру.

З. Р.