Геније бритке речи

Мало је хумористичких писаца који су имали ту част да Хитлер изабере баш њихово ремек-дело да буде спаљено на ломачи књига, 1933. године. Међу изабранима је стајао и роман-епопеја „Доживљаји доброг војника Швејка” Јарослава Хашека, једног од највећих чешких аутора. Ове године, 3. јануара, навршило се 85 година од смрти овог генија сатире и бритке речи.

А зашто се Хитлер плашио Хашека? Станислав Винавер је забележио да националсоцијалисти нису могли да замисле ништа разорније, супротније и отровније за њихову идеологију од књиге чешког мајстора хумора. А и Хашеков чудесни живот је, вероватно, био страшан по нацистичким мерилима.

Јер, рећи за Јарослава Хашека (30. април 1883–3. јануар 1923) да је само писац, за поштоваоце његовог лика и дела може да звучи као увреда. Од његовог живота могла би да се направи читава епска сага, комплекснија, ако је то могуће, и од онога што је записао. Хашек је у свом, кратком, веку стигао да буде још и новинар, анархиста, алкохоличар, председник странке, писац измишљених вести, продавац паса са лажним педигреом, неуспешни самоубица, скитница, шаљивџија, полиглота, ратни херој, бигамиста, бољшевик.

Велики писац је рођен у сиромашној породици у Прагу, живео је са братом Бохуславом и рођаком Маријом, сирочетом. Његов отац, средњошколски професор математике, умро је од алкохола када је Јарослав имао 13 година, и мајка Катрина остаје удовица без пребијене паре. Мали Јарослав успева да заврши трговачку академију, и са 19 година добија посао у банци из које убрзо бива отпуштен јер, већ тада, има проблема са алкохолом. Неспутаном духу младог Хашека више је лежао посао писца и новинара. Већ у осамнаестој години почео је да пише бриљантне хумореске.

Године 1906. приступио је анархистичком покрету, мада је већ био прекаљени борац против Аустроугарске јер је још 1897, као тинејџер, учествовао у антигерманским протестима. Због физичког напада на полицајца једном приликом је провео месец дана у затвору. Године 1907. жени Јармилу Мајерову, девојку из богате породице. Њени родитељи су чинили све да раскину ту везу, безуспешно. Због Јармиле, Хашек напушта анархистички покрет и посвећује се писању за новине. Окушао се и као уредник часописа „Животињски свет”, али је најурен са те позиције јер је писао текстове о измишљеним животињама, које су нервирале читаоце.

Четири године касније, Хашек почиње своју нову „фазу” у којој богатим Пражанима, за велике паре, продаје псе луталице тако што фалсификује њихова документа и представља их као расне примерке. Објављена му је прва у серији приповедака „Добри војник Швејк”, којом практично предвиђа ужасе Првог светског рата. Те 1911. основао је и чувену Странку умереног прогреса у границама закона, у којој је окупио своје кафанске другаре, и замало досегао цензус на изборима. Ни брак са Јармилом није потрајао, па се Хашек 1912. године поново одаје боемском животу.

Изнуривање ноћним животом потрајало је до 1915. године, када је мобилисан у пешадијски фронт. Била је то још једна од многих преломних тачака у Хашековом животу. Само иронија којој је генијални Чех био толико склон могла је да га стави на страну аустроугарске војске коју је дубоко, и нескривено, презирао. Руси га заробљавају годину дана касније, мада постоје ауторитети који тврде да се Хашек лично предао како би допринео предстојећој црвеној револуцији. Међутим, он не успева да се задржи на позицији новинара у часопису „Чехословак”, коју добија преласком на руску страну. Због чланства у опозиционој организацији „Црна рука” отпуштен је и враћен на фронт, у митраљеску јединицу. Добија и медаљу Светог Ђорђа за исказану храброст у бици код Зборова. Био је и агитатор за Црвену армију, а руско искуство преточио је у урнебесну збирку прича „Командант града Бугулме”.

Наступа и 1920. година, када се Хашек жени по други пут, иако није правно раскрстио са Јармилом Мајеровом у Чешкој. Схвата да је и из Црвене револуције успео да извуче живу главу, као и то да ни у Русији за њега више нема места. Враћа се у Чехословачку, али тамо га сматрају издајником. До краја живота наставио је да пише „Доживљаје доброг војника Швејка” које није успео да доврши. Умро је од туберкулозе у селу Липнице, где се повукао после животне одисеје.

Иза Јарослава Хашека остало је дело које у себи садржи суштину борбе малог човека против тлачења – а то је једино чега се тлачитељ плаши – смех. Своје ремек-дело посветио је главном лику, скромном и припростом Јозефу Швејку, човеку који није опалио ниједан метак на фронту; подсмевао се до апсурда са општим лудилом Првог светског рата. За Хашека, најславнији херој тог великог рата је управо тај, вечито расположени човек који је, уз блентави осмех, салутирао и викао: „Покорно јављам, господине оберлајтнант!”

Обрушио се Хашек својим делом и на Цркву, и на војну хијерархију и на безочну глупост аустроугарске милитаристичке амбиције. Јер, Јозеф Швејк је имун на пропаганду, каже Станислав Винавер. Треба напоменути, Јарослав Хашек је са великим задовољством у „Швејку” величао српске победе у рату. И створио је највеће антиратно и антиимперијалистичко дело које, и 85 година после смрти аутора, заувек актуелно, исмева глупост, неправду и диктатуру.