Кинезе не плаши рецесија

Иако су привреде САД и Кине постале међузависне попут сијамских близанаца, а јуан се у току кинеских реформи чврсто везао за долар, Кинези не верују да ће америчка рецесија – прва у време у коме најмногољуднија нација света игра важну улогу у међународној подели рада – теже погодити економски живот њихове земље и битније успорити динамику њеног развоја.

Ово уверење се не заснива само на проценама Светске банке и ММФ-а да ће земље у развоју са високим привредним растом, попут Кине и Индије, мање од развијених осетити економски застој у САД, јер се „развијају независно од традиционалних индустријализованих сила”. Кинески стручњаци, особито они који имају искуства у економској сарадњи са САД, имају разрађенија, а при том и прилично смела, тумачења америчке ситуације.

Информације о рецесији регистроване су у Кини муњевито и одмах су биле пропраћене нервозом брокера и инвеститора и падом акција најпре на Хонгконшкој, а потом и на Шангајској берзи. Али нервоза, која је несумњиво одраз свести о великој трговинској и економској међузависности Кине и САД, није трајала дуго. Прва реаговања економских стручњака била су већ знатно мирнија. Она се своде на процену да ће рецесија у САД вероватно утицати да се стопа привредног раста Кине смањи са прошлогодишњих 11,4 одсто на осам до девет одсто. То би могло и да охлади „прегрејану” привреду, што влада досад, упркос ванредним мерама, није постигла. „Хлађење” би можда смањило годишњи раст стандарда са прошлогодишњих 10 одсто на осам одсто. Али обичан човек у свакодневном животу то не би морао да осети као неки тежак ударац.

Друга значајна последица америчке рецесије могла би да буде премештање фокуса кинеске привреде са захукталог извоза на јачање унутрашње потрошње. Кина је сама постала свесна неопходности да у унутрашњој потрошњи добије, уз извоз, још једну моторну снагу производне привреде. (То је била и сугестија самих Американаца, понајвише изражена кроз захтеве да Кина ревалвира јуан у односу на долар и тако фактички поскупи свој извоз у САД, а олакша амерички извоз на кинеско тржиште).

„Чајна дејли” чак тврди да би „значајнији економски застој у САД могао да помогне Кини да од извозом мотивисане привреде изгради привреду засновану на потрошњи”. Процес би био „болан” и морао би да тече поступно да не би дошло до наглог скока цена и појачаног инфлационог тренда.

Због поплаве америчког тржишта кинеском робом широке потрошње и огромног суфицита Кине у трговини са САД (237,5 милијарди долара закључно са новембром прошле године), прва је претпоставка да ће пад куповне моћи Американаца најпре погодити кинеске извознике.

Кинески економисти, међутим, износе нешто друкчије претпоставке. Прва од њих заснива се на чињеницама да у САД, упркос огромном трговинском дебалансу у корист Кине, одлази само 16 одсто кинеског извоза, што је у бруто домаћем продукту земље учешће од једва осам одсто. Производна привреда Кине јесте усмерена на извоз, али не неопходно на извоз само у САД и у развијене земље, где и увозне баријере могу да буду врло високе. Суочивши се са протекционистичким мерама најпре у САД, Европској унији и Јапану, у које одлази 48 одсто њеног извоза, Кина је успела да међувремену диверсификује своју спољну трговину. Сада 37 одсто њеног извоза одлази у земље Африке и Латинске Америке.

Друга важна теорија међу економистима јесте да ће – како то у „Шангајском дневнику” тврди Меј Сињу (Синју), истраживач у Кинеској академији за међународну трговину и привредну сарадњу – „економски застој нагнати Америку да смањи укупан увоз, али не и потражњу за мање скупом робом, па и за увозом такве робе”. Ако, дакле, амерички потрошачи буду морали да стежу каиш, куповаће јевтинију робу, а она долази из Кине. Наравно, све зависи од дужине трајања, дубине и размера рецесије, односно од потребе САД за евентуалним увођењем додатних заштитних мера.

Посебно је смела претпоставка овог истраживача да би САД у новонасталим околностима, у којима је теже бити „захтеван и конзервативан” у трговини, могле бити флексибилније у поимању и предусретљивије у тумачењу кинеских захтева за увоз модерне технологије и опреме. У таквим приликама се догађа да чак и цена производа пада, каже он. Али, ако тога не буде, вероватно ће опасти амерички притисак на Кину да ревалвира јуан.

Нема јавних наговештаја о томе шта би Кина сада могла да уради на финансијском тржишту САД са својим девизним резервама, које су, иначе, у ову годину ушле са акумулацијом од једног билиона и 455 милијарди долара.

Део тих резерви – око 200 милијарди долара – додељен је самосталном Кинеском инвестиционом фонду, који је недавно извршио прави препад на Волстрит, кад је за пет милијарди долара купио акције мамутске америчке финансијске компаније „Морган Стенли”. Други део, у износу од око 400 милијарди долара (према америчким подацима од 4. септембра прошле године), затечен је у америчким државним обвезницама у трезорима Федералних резерви САД, кад је каматна стопа пала са 4,25 одсто на 3,50 одсто.

Хоће ли Кинези тај новац сада повући, односно делимично претворити у евре и јене, што би допринело продубљењу рецесије у Америци, или ће га користити да, као малобројни инвеститори који не беже од ниских камата, купују америчке фирме – тешко је рећи. А за куповину имају проверен разлог: роба произведена у Кини боље се продаје на светском тржишту под познатим брендовима.