Левица осваја западну Немачку

Најновији успеси најмлађе политичке групације на немачкој сцени, Левице, коју чине превасходно бивши источнонемачки социјалисти (комунисти), уз један број незадовољника политиком бившег канцелара Герхарда Шредера и отпадника Социјалдемократске партије, изазивају све уочљивију забринутост међу великим, етаблираним странкама.

Страх с којим се најпре суочила Социјалдемократска партија, чије бирачко тело се због појаве Левице на политичкој сцени највише осипа, хвата сада и конзервативце.

У њиховом табору већ је укључен аларм: Левица незадрживо осваја тле бивше Западне Немачке, где је до сада није било, а констатација некадашњег премијера Немачке Демократске Републике Ханса Модрова како је дошло до „историјског обрта” – „први пут после 55 година” у парламентима западних покрајина „нашле су се комунистичке фракције” – дочекана је у медијским коментарима готово као злослутно предсказање.

Левица је остварила неочекивани успех на покрајинским изборима најпре у Бремену и минуле недеље у Хесену и Доњој Саксонији. Сви су изгледи да ће успех поновити у Хамбургу а, предвођена Оскаром Лафонтеном, највероватније ће тријумфовати у Сару, где је овај политичар својевремено, неколико мандата заредом, неприкосновено владао. Истина под другом заставом.

Успешан поход Левице на запад, која је до сада свој политички завичај имала само на истоку, везује се, пре свега, и највише, управо за овог човека, некадашњег предводника социјалдемократа, а потом отпадника.

Некад најперспективнија политичка звезда међу чувеним Брантовим „политичким унуцима”, једно време и Брантов миљеник, најмлађи премијер једне покрајинске владе, шеф најстарије немачке политичке странке, Социјалдемократске партије, која је предвођена њим успела да после дуге владавине Хелмута Кола преузме власт на савезном нивоу од конзервативаца, лидер који јој је, наједном и напрасно, окренуо леђа, напуштајући њено кормило и чланство – јединствен случај у историји СПД дугој сто педесет година! – појављује се сада као заштитник жртава глобализације и неолибералног, „тоталног”, капитализма.

Његови љути политички противници оптужују га за популизам и недопустиво убирање политичког профита на страховима беспомоћних и сиромашних. Не спорећи му заиста заводљиви и увек опасни популизам, озбиљнији аналитичари упозоравају на чињеницу да Лафонтен највише, и вешто, користи слабости великих партија и њихово отуђење од страначке клијентеле и плебса.

Политички аналитичари, међутим, упозоравају на другу врсту опасности коју доноси успех Левице западњака Оскара Лафонтена и источњака Грегора Гизија. Тим успехом мења се радикално политички рељеф земље и етаблирањем пете политичке странке – поред социјалдемократа, конзервативаца, либерала и зелених – парламентаризам у Немачкој губи досадашњу стабилност и потенцијално се суочава са „италијанским синдромом”, који карактеришу тешкоће у састављању влада и нестабилне коалиције.

Као илустрација за то се узима хаотична ситуација која је настала после недељних избора у покрајини Хесен, из којих су досад владајући конзервативци изашли као велики губитници, а њихови љути ривали социјалдемократе, упркос великом „скоку”, нису успели да постану убедљиви победници. Дошло је, наиме, до праве пат-позиције међу великим партијама: свака од њих у покрајинском парламенту са 110 места има по 43 посланика.

У таквој пат-позицији дошло је до потпуне блокаде и политичког кошмара из којег је врашки тешко изаћи. У ситуацији кад и конзервативци и социјалдемократе претендују на власт, лицитира се са разним варијантама могућих коалиција које се, из раних разлога, и политичке суревњивости, одмах покажу као – немогуће. Од пресликавања „мустре” са савезног нивоа, велика коалиција традиционалних политичких противника конзервативаца и социјалдемократа, преко „Јамајка коалиције” конзервативаца, либерала и зелених, чије политичке боје одговарају националној застави ове земље, до „семафора” – црвено (социјалдемократе), жуто (либерали) и зелено (еколози) – и оне, најмање изгледне, не и нереалне у којој би социјалдемократе прогутале „горку пилулу” и позвале у помоћ њиховог отпадника Лафонтена који се већ „задовољно смеши из прикрајка”.