Хумор и водвиљ неоавангарде

Непретенциозност, забава, доступност. Чак и хумор, па што не рећи и водвиљ. Све би се то могло довести у везу са Флуксусом, који је био заиста јединствен. Дада и Дишан били су нека врста репера за протагонисте ове интернационалне неоавангардне тенденције, чију је поетику могуће разумети и кроз део једне од њихових порука: Флукс–уметност–неуметност–забава пориче разлику између уметности и неуметника, пориче неопходност уметника, искључивост, индивидуалност, амбицију, одриче се свих претензија на значај, реткост, надахнуће, вештину...

Џорџ Мекјунас, Јоко Оно, Јозеф Бојс, Бен Вотије, Дик Хигинс нека су од познатих имена чији се радови могу видети на поставци „Флуксус у Београду”, која у Салону Музеја савремене уметности траје до 25. јануара 2015. Њу чине како оригинални уметнички радови тако и архивска грађа и фотографије, као и манифести и изјаве ове групације. У средишту пажње је мала колекција од 18 радова које је Музеј добио на поклон 1986. године од америчке „Томас” фондације док је део донирао Кен Фридман, један од стваралаца. Део експонатапреузет је са изложбе одржане у Београду у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, такође, 1986. године, када су уметници који су у вези са Флуксусом представљени први пут код нас.

– Скоро тридесет година је прошло од тада па сматрам да је важно још једном указати на Флуксус, који је многима у много чему недовољно познат. То није био класичан покрет, чинили су га аутори из области музике, визуелне уметности, перформанса и поезије који су делили заједничку аспирацију за рушењем постављене разлике између уметности и живота, а самим тим и укидање буржоаске институције уметности. Они нису стварали дела у класичним медијима, већ су се опредељивали за догађаје, хепенингеи друге форме израза које имају корене у свакодневној животној пракси. Као антиуметничка тенденција Флуксус једеловао изван система уметности.Од 1962. до 1978, која се симболички узима као крај Флуксуса, он је био маргинална појава у свету уметности – објашњава Дејан Сретеновић, кустос Музеја савремене уметности Београд и аутор изложбе.

– Изложили смо и две Флуксус годишње кутије, које је осмислио Мекјунас, самозвани лидер, импресарио и дизајнер Флуксуса. Планирао је седам кутија, издао је само две, које су овде представљене. Једна је власништво Музеја, а друга је позајмљена од Бојане и Душана Макавејева. У њима су тродимензионални предмети, од џепног биоскопа и минијатурних књижица, печата и беџева до партитура догађаја на основу којих је свако могао да по сопственом нахођењу изводи одређену уметничку акцију, без претходног искуства у перформансу. Наћи смисао у малим стварима, малим догађајима, малим ситуацијама – то је био њихов циљ, што је била нека врста утицаја Џона Кејџа и његове естетике. Неки флуксусовци су били и Кејџови студенти – додаје Сретеновић.

Два имена домаће сцене доводе се у везу са овим неоавангардистима – Бранко Вучићевић и Мирољуб Тодоровић.

– Вучићевић, писац, сценариста и филмски критичар, у једном америчком часопису пронашао је податке о Флуксусу, написао је писмо Мекјунасу у којем је изразио своју заинтересованост. Кореспонденција је потрајала неколико година. Мејкунас га је чак водио као члана Флуксуса, мада он није директно учествовао у њиховим пројектима, радије се опредељујући за промоцију Флуксуса код нас. По сопственој жељи остао је изван, називајући себе невидљивим уметником свакодневног живота, чија извођења и не би требало да буду презентована. Тодоровић, оснивач и теоретичар сигнализма, послао је своје радове на адресе бројних неоавангардних уметника, укључујући и један број флуксусоваца, који су били укључени у мејл-арт па је једно време трајала та размена. Већину текстова и материјала које је добијао он је касније и публиковао – истиче Сретеновић.

Посебно је значајно поменути наслеђе Флуксуса у савременој уметности. Јер, из њега су, као чворишта различитих радикалних идеја и експеримената шездесетих, како подсећа наш саговорник, проистекли на неки начин и концептуална уметност, перформанс, боди-арт, видео-арт, мејл-арт.

М. Димитријевић