Ускрснуће сатире

Пре неколико вечери, у позоришту „Славија”, обележили смо осамдесети рођендан „Јежа”. Било је много људи, и они су се смејали ономе што већ знају: да њихова стварност више није овде, и да живе у паралелном свету, толико апсурдном да га сатира и не дотиче.

Исте вечери (на Туциндан) потрефиле су се две годишњице, два великана српске сатире, и сарадника „Јежа”: стопедесет година Нушића и сто година Ћопића.

Писци који су изашли пред публику углавном су се држали власти, јер без приступа моћнима нема ни сатире. А њу је неко дефинисао као иронију или сарказам претворене у жанр, па се кроз текст или илустрацију (карикатуру) сила власти подвргава књижевном обреду подсмевања.

Да кажем још да српски министар културе није удостојио слављенике своје чак ни симболичне пажње, иако је уредно обавештен и позван.

„Јеж”, иначе, живи од ентузијазма групе писаца – носталгичара и штампара Фиће, и сви они одржавају жар да се великан не угаси од старости и немоћи. Овде сатира не успева, више никога није брига шта пише „Јеж”, шта говоре београдски афористичари, ако већ нема телевизије са таквим именом. Једном давно, због „Јеретичке приче”, Бранко Ћопић је истински награбусио, и једва преживео драконску политичку анатему своје књижевности.

Тако је то у Србији, пре свега због несклада између сатиричног алата који нам стоји на располагању, и антологијских глупости које чине циљеви сатиричне књижевности. Није потребна никаква персифлажна ретроспекција припадника овдашње елите, довољно је само приказати их таквима какви су. Они добро знају да их ништа не може учинити смешнијим него што јесу.

Због тога је парламент урнебеснији од „Јежа”, изјаве политичких икона невероватније од сваке литерарне фикције апсурда. Нема сатире која може да их достигне. И због тога они пет пара не дају на подсмевање, њихово је само да изведу своје наступе који су негација сваке озбиљности у литератури, поготово сатиричној.

Случај са француским недељником „Шарли ебдо”, сасвим је другачији. Његови, сада већ мртви ствараоци, манули су се ћорава посла да поправљају власт тако што ће је исмевати. И то, наравно, али и све друго што се било коме може учинити као свето. Јер, за сатиричну литературу нема табуа, ако га има нема литературе, и „Шарли ебдо” би био давно мртав. Само јеретичко упадање у забрањене теме, сејање сумње у несумњиве култове и разарање митова који су разарањем стварани, води у слободу стваралаштва.

Насилно оспоравање тога, кључно је сведочанство о освајању нових простора за слободну реч или ликовну поруку, упркос насиљу и у складу с његовом фанатичном филозофијом. Француско друштво, које и само живи у трагичним контроверзама, у преиспитивању социјалне искрености слободе, братства и једнакости, у распиривању деликатне, али јасне ксенофобије – нашло се пред неизбежним преиспитивањем сопственог вредносног система. Али, оно што остаје неопходно, у шта се не сме дирати и за шта нема цене – то је слобода мишљења и говора. Без тога следе порази и смрт на све стране. Нестанак Француске какву знамо, а друге нема.

Цена је дакле велика, али није без смисла. Екстремисти (ма који они били, ма какви их мотиви водили), нису ударили на виталне институције Француске. Али на дух Француске јесу! Погинули полицајци само су узгредне жртве. Дакле, овде би морао да отпадне стереотип о класичној убилачкој предисторији која у себи садржи социјално-мањински синдром, понижавајући положај „другачијих” Француза одраслих у њој, који је не признају ни за маћеху.

Овде је реч о удару на људске слободе уопште, уз идеју о стварању клаустрофобичног света, и то тамо одакле су потекле неке највредније идеје људског ума. То би морало да буде поље борбе, а не реактивна мобилизација са реваншистичком филозофијом антиисламизма.

У Паризу се, уз ирационално разарање неистомишљеника, одиграва ренесанса сатире, као моћног одговора на оргијање мрачних сила. То је надмоћна одбрана духа од фанатизма, и порука да нема свога или било чијега пластичног постамента који не заслужује подсмех. Многи споменици у историји никада нису пали пред силом, али пред исмевањем су се урушили сами од себе.

Иначе постоје многе недоумице о томе где је крајњи домет сатире. Масакр у Паризу дао нам је бар део одговора: од игнорисања до смрти.

Да ли то коначно значи како је српска сатира некако успела да оствари врхунац слободе, тако што је прећутана? Наравно не! Њен утицај усклађен је са нихилизмом културе друштва, са негацијом литературе уопште и маргином за оне који се усуђују да мисле. Нити се писци боје власти, нити владари зазиру од сатире. Овде не мора нико да пуца, јер сатиричне редакције више не постоје. Још има „Јеретичких прича”, али нико то од оних што би могли да се штрецну не чита, и баш га брига.