Вашингтон, Москва, Београд

„Ако избије трећи светски рат, за нас нема бриге. Руси ће гађати Вашингтон и Београд, а Американци Москву и Београд”. Ова шала добро одсликава фатализам са којим грађани Србије воле да размишљају о себи. Тужбалице о усуду лошег географског положаја „куће насред пута” су тачка на којој се жал због неповољних околности укршта са заводљивим осећајем ослобађања од одговорности.

Али шта ће, заиста, бити са светом и да ли ће у мечу између Америке и Русије коначно доћи до „тајм аута”? Нови светски рат не помињем случајно – и народни аналитичар зна да се у години за нама нешто променило. Колико год да су ова подручја погађали разорни ратови деведесетих, овдашњи човек углавном није имао илузију да би наши сукоби могли из темеља да уздрмају планету. Статистички гледано, прошла година није била ништа гора од претходних. Водило се десетак великих и безброј мањих ратова, ништа на шта свет већ деценијама није био навикао. Догодила се међутим Украјина и планета се нашла на рубу понора којем се није толико примакла још од кубанске ракетне кризе 1962.

У тако деликатном тренутку Србија је преузела председавање ОЕБС-у. Колико би истакнута позиција могла да буде прилика за добијање поена на међународној сцени толико би могла да буде клизав терен за угрувавање. Да ли ће шеф српске дипломатије моћи да се концентрише на радњу на великој сцени, зависиће и од репертоара на овој малој, локалној позорници на којој је и сам често главни актер. Када се томе дода хипотека специфичних односа Београда са Москвом и Бриселом, јасно је да ће Дачићу бити потребна малтене кисинџеровска домишљатост. Уколико се свет и Србија на крају нашег председавања не буду налазили у горој ситуацији него данас – већ то ће бити довољан успех.

А на кога и да се угледа? Лидери земаља које су нам деведесетих објашњавале да нам само недостаје мултикултуралног приступа у решавању сукоба, данас се тешко носе са дезинтеграционим процесима код куће. Масакр у листу „Шарли ебдо” на смрт је препао Европу. Француски председник Франсоа Оланд, ког су пре избора одмила називали Господин Нормални, постао је најнепопуларнији лидер ове земље и тек је после трагедије у којој је нација збила редове доживео да му скочи популарност. Десничарске партије које пропагирају расну и националну нетрпељивост све су популарније у најјачим европским земљама. Ангела Меркел је на једној још ранијој препреци прогласила неуспех и смрт мултикултурализма. Колико је лична популарност важна у односу на универзалне вредности видело се на маршу подршке и свему што је пратило реакције светских лидера на париски масакр.

Србији не преостаје друго него да док председава ОЕБС-у пажљиво мери сваки потез. Трапава омашка нам не би била опроштена.