„Шарли ебдо” и крај историје

Убиства у редакцији „Шарли eбдо” обележила су почетак ове године. Време ће показати да ли ће обележити и почетак једне нове ере. У сваком случају, показало се да у Европи постоје велике идеолошке разлике и да „крај историје” није на видику.

Терористи су „ударили” на слободу говора. То је најистакнутији симбол либерално-демократског поретка. Додатну симболику чини то што се масакр догодио у граду у коме су пре два века постављени његови темељи. Реакција грађана Француске била је импресивна. Поруком „Ја сам Шарли” исказали су не само солидарност са жртвама, већ пре свега приврженост либералној демократији, која упркос многим неиспуњеним обећањима још увек има легитимитет.

Но, нису сви Французи реаговали на исти начин. Први су се оградили десничари на челу са Ле Пеном. Он је изрекао паролу: „Жао ми је – ја нисам Шарли”. Сличан став су заузели многи, и не само у Француској. Парола „Ја (ни)сам Шарли” постала је преко ноћи лакмус папир идеолошког опредељења.

Конзервативци су у први план истакли, поједностављено речено, питање нису ли управо покојни карикатуристи својим провокативним карикатурама призвали несрећу? Подсетимо, за конзервативце највиша вредност није слобода већ поштовање ауторитета. Отуда је исмевање било ког ауторитета, укључујући пророка Мухамеда, само по себи проблематично. Зато не чуди што су они као кључно истакли питање постављања граница слободе говора.

На то питање не може се, међутим, одговорити ако се не зна ко одређује границе и ко се њима штити? Ако оне треба да штите ауторитете, онда осим пророка и сотера ту треба уврстити и божије изасланике на земљи, затим харизматске вође, па онда и друге типове владара и целокупну друштвену елиту. Тиме се слобода критичког говора обесмишљава. Друго и важније је ко одређује казну? Чак и они који сматрају да је ограничење слободе говора нужно ради заштите права и угледа других, сматрају да о тој граници и санкцијама за њено прелажење одлучује суд. У супротном, ако свако по сопственом осећању правде одређује границе туђе слободе изражавања и санкције за њихово непоштовање, онда друштво постаје арена у којој моћници деле правду – а то стање води у грађански рат или диктатуру. Отуда не чуди што се либерали залажу за ширење слободе говора, а не за њено релативизовање.

Левичари, такође, релативизују случај „Шарли”. За њих је једнакост највиша вредност, па не чуди да у први план истичу неједнаке стандарде који се примењују чак и у осуди злочина. Поједностављено речено, поставља се питање зашто је убиство дванаест људи изазвало онолику медијску пажњу широм света, док тај исти свет остаје готово равнодушан према свакодневном страдању хиљада недужних цивила? Другачије речено, откуда толики недостатак емпатије за патње других?

„Други” су они који су различити од нас. Различитост, неретко крије уверење о „нашој” супериорности, што је друго име за својеврсни расизам. Проблем је што садашња глобализација као пројекат планетарног ширења тржишта и либералне демократије није успела да поништи разлику између „ми” и „они”. Неки сматрају да је то немогуће због непремостивих културних разлика, док други мисле да је реч о произведеним социјалним неједнакостима. У сваком случају, оно што важи за „нас”, не важи за „њих”. Док год се разлике не смање, „они” ће глобализацију схватати као, што рече један малезијски економиста, оно што се у трећем свету већ вековима назива колонијализам, а „нас” као колонизаторе. (У случају Србије „ми” смо „они”, па би требало да нам буде лакше да разумемо позицију и једних и других.)

Мада осуђују велике разлике, левичари немају емпатију за патње других као што је то био случај шездесетих година прошлог века када су млади широм света демонстрирали против рата у Вијетнаму и других светских неправди. Дух и глас левице данас одржавају само снажни, али усамљени интелектуалци.

На крају остаје питање какав ће бити одговор Француске на случај „Шарли”? Ако превагне глас либерала тражиће се више слободе за макар „нашу” јавну реч. Неоконзервативни одговор видели смо на делу у САД након 11. септембра 2001. године. У име наводне одбране либералних вредности започет је нови крсташки рат. Подршку таквом одговору несумњиво ће дати Патриотски Европљани уједињени против исламизације Запада (Пегида). Најмање је вероватно да ће Европа и развијени свет чути глас левичарски оријентисаних интелектуалаца. Докле год та позиција не обезбеди критичну масу није реално очекивати смањење разлика било међу државама било унутар њих. Без тога, међутим, нема ни смањења разлика између „нас” и „њих”, а док буде тако свет ће бити поприште крвавих сукоба.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду