Руке на волану, срце у рингу

Бокс, некада витешка борба, која је привлачила одушевљене покличе или звиждуке, готово да је нестала из живота Београда и Србије. Мање је и боксера који укрштају песнице, и гледалаца које то занима. А седамдесетих и осамдесетих година прошлог века било је другачије и у рингу и око њега. Светлије и славније.

О томе сведочи Радомир Мирковић (52), човек који је годинама водио двоструки живот, радећи два посла одједном, са уживањем и без кукања. Један од њих је страст, а други насушна животна потреба.

Није му било тешко да у току једног дана, безмало две деценије, узме волан у руке и вози такси, а да после тога навуче боксерске рукавице и оде на напоран тренинг, или уђе у ринг и бори се за тренутке славе. Прича о његовом животу је вожња кроз борбу, шоферски радни дан и снове које је, песницама и срцем, остваривао. И огорчен због ниских грана на које је спао бокс.

Заљубио се Мирковић у бокс пре него што је стасао за лични карту. Аматерски је почео да се њиме бави у родном Врбасу, 1973. године. Био је отресит и догађало се да, ту и тамо, заподене ситну кавгу.

– Старији мангупи су то приметили, па су ме понекад терали да се мало качим с другим момцима. Ту се једном приликом затекао боксерски тренер који ме је приметио – присећа се Мирковић.

Са 17 година је ушао у ринг. У Врбасу је боксовао 28 мечева и сањао да испроба песнице у Партизану.

– Био сам клинац и тада сам уживао у дружењима и путовањима по Војводини и Србији – каже Мирковић.

После тога је одслужио војску, стасао и за возачку дозволу и успео да стигне до Партизана, 1977. године, уз помоћ тренера Светомира Белића. Нови клуб му је нашао и посао возача у фирми „Црвени сигнал”. Тако је почело његово двосмерно путовање, између рукавица и волана.

– Увек сам радио као возач и успут боксовао. Од аматерског бокса не може да се живи – каже Мирковић.

Учествовао је на ревијалним турнирима, био је првак Београда, па Србије. Стигао је до борбе на нивоу државе, велике Југославије.

– То је значило да треба победити у пет-шест мечева, пре борбе с боксерима из других република, што је било веома напорно – вели Мирковић.

На том двосмерном путу било је и других препрека. Оболео је од жутице 1981. године, дуго се лечио и угојио 20 килограма. После тога се неко време борио као тешкаш, а временом се вратио на својих стандардних 75 килограма. У тој категорији је завршио каријеру, 1991. године.

У току 1983. године стигао је до полуфинала велике бивше земље. Памти, између осталих, борбе против Хрвата Шкара. Два пута изгубио је од њега, с тим што су га, каже Радомир, једном покрале судије. У то време, из „Црвеног сигнала” прешао је у таксисте, што му је дало простора да се више посвети боксу.

– Ипак је таксирање слободнији посао, могао сам да тренирам два пута дневно. Ишли смо у иностранство, у Будимпешту, Минхен… Срео сам се с врхунским борцима – присећа се Мирковић.

Један од најтежих мечева био му је с Русом Коптевим, 1984. године. Била је то невероватна борба, каже наш саговорник.

– Издржао сам три рунде и побеђен сам на поене – искрено каже Мирковић, с пуним поштовањем према достојном противнику.

Био је капитен боксерског клуба Партизан од 1980. до 1991. године. По закону, требало је да окачи рукавице о клин са 33 године, али је наставио да боксује до 35.

– Јесте било мало нелегално, али, што да кријем, иако сам рођен 1956. писали су ми да сам рођен 1958. године, да бих могао да наставим. Био сам потребан клубу – истиче Мирковић.

Бокс захтева велика одрицања, пре свега због одржавања килаже. Годинама се борио да се задржи у својој категорији, полусредњој од 71 до 75 килограма. Пут до ринга је за њега, поред свакодневних тура по вијугавим улицама Београда, имао још једну потешкоћу. Борио се и с килограмима.

– Нисам скинуо тоне, него вагоне са себе. Понекад и шест килограма у току једног дана. Када нам тренер каже: „Ти се велтер”, „Ти си мува”, „Ти си полутешка”, ту нема много приче. А кад завршим напоран тренинг, ноћу сањам воду, бистре изворе које испијам – говори Мирковић, јер свака попијена кап после тренинга може да врати килограме.

Све до 2003. није се, каже, појављивао у вољеном клубу, осећао се заборављеним. Те године је почео да ради с младимазаједно са истакнутим колегом и тренером Драганом Димићем. Кренуло је одлично, али је убрзо поново напустио клуб. Огорчен је на садашње руководство, које га је скрајнуло, сматра да су упропастили аматерски бокс у Партизану.

– Треба примити младе, одвући их од улице, помоћи им, а то се више не ради – вели Мирковић.

Имао је 290 окршаја у рингу, у дресу Партизана. Додуше, неких се сећа помало магловито.

– Није лако издржати да те неко толико пута пољуби, а камоли да се бијеш – каже у шали Мирковић.

Његов син Александар (20) тренира рукомет у Обилићу.

Заклиње се да никада није доживео нокаут. И даље таксира улицама Београда, најчешће са осмехом на лицу. Остварио је сан о борби у рингу. А сада прижељкује да пренесе искуство будућим младим боксерским лавовима.