Ruke na volanu, srce u ringu

Boks, nekada viteška borba, koja je privlačila oduševljene pokliče ili zvižduke, gotovo da je nestala iz života Beograda i Srbije. Manje je i boksera koji ukrštaju pesnice, i gledalaca koje to zanima. A sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bilo je drugačije i u ringu i oko njega. Svetlije i slavnije.

O tome svedoči Radomir Mirković (52), čovek koji je godinama vodio dvostruki život, radeći dva posla odjednom, sa uživanjem i bez kukanja. Jedan od njih je strast, a drugi nasušna životna potreba.

Nije mu bilo teško da u toku jednog dana, bezmalo dve decenije, uzme volan u ruke i vozi taksi, a da posle toga navuče bokserske rukavice i ode na naporan trening, ili uđe u ring i bori se za trenutke slave. Priča o njegovom životu je vožnja kroz borbu, šoferski radni dan i snove koje je, pesnicama i srcem, ostvarivao. I ogorčen zbog niskih grana na koje je spao boks.

Zaljubio se Mirković u boks pre nego što je stasao za lični kartu. Amaterski je počeo da se njime bavi u rodnom Vrbasu, 1973. godine. Bio je otresit i događalo se da, tu i tamo, zapodene sitnu kavgu.

– Stariji mangupi su to primetili, pa su me ponekad terali da se malo kačim s drugim momcima. Tu se jednom prilikom zatekao bokserski trener koji me je primetio – priseća se Mirković.

Sa 17 godina je ušao u ring. U Vrbasu je boksovao 28 mečeva i sanjao da isproba pesnice u Partizanu.

– Bio sam klinac i tada sam uživao u druženjima i putovanjima po Vojvodini i Srbiji – kaže Mirković.

Posle toga je odslužio vojsku, stasao i za vozačku dozvolu i uspeo da stigne do Partizana, 1977. godine, uz pomoć trenera Svetomira Belića. Novi klub mu je našao i posao vozača u firmi „Crveni signal”. Tako je počelo njegovo dvosmerno putovanje, između rukavica i volana.

– Uvek sam radio kao vozač i usput boksovao. Od amaterskog boksa ne može da se živi – kaže Mirković.

Učestvovao je na revijalnim turnirima, bio je prvak Beograda, pa Srbije. Stigao je do borbe na nivou države, velike Jugoslavije.

– To je značilo da treba pobediti u pet-šest mečeva, pre borbe s bokserima iz drugih republika, što je bilo veoma naporno – veli Mirković.

Na tom dvosmernom putu bilo je i drugih prepreka. Oboleo je od žutice 1981. godine, dugo se lečio i ugojio 20 kilograma. Posle toga se neko vreme borio kao teškaš, a vremenom se vratio na svojih standardnih 75 kilograma. U toj kategoriji je završio karijeru, 1991. godine.

U toku 1983. godine stigao je do polufinala velike bivše zemlje. Pamti, između ostalih, borbe protiv Hrvata Škara. Dva puta izgubio je od njega, s tim što su ga, kaže Radomir, jednom pokrale sudije. U to vreme, iz „Crvenog signala” prešao je u taksiste, što mu je dalo prostora da se više posveti boksu.

– Ipak je taksiranje slobodniji posao, mogao sam da treniram dva puta dnevno. Išli smo u inostranstvo, u Budimpeštu, Minhen… Sreo sam se s vrhunskim borcima – priseća se Mirković.

Jedan od najtežih mečeva bio mu je s Rusom Koptevim, 1984. godine. Bila je to neverovatna borba, kaže naš sagovornik.

– Izdržao sam tri runde i pobeđen sam na poene – iskreno kaže Mirković, s punim poštovanjem prema dostojnom protivniku.

Bio je kapiten bokserskog kluba Partizan od 1980. do 1991. godine. Po zakonu, trebalo je da okači rukavice o klin sa 33 godine, ali je nastavio da boksuje do 35.

– Jeste bilo malo nelegalno, ali, što da krijem, iako sam rođen 1956. pisali su mi da sam rođen 1958. godine, da bih mogao da nastavim. Bio sam potreban klubu – ističe Mirković.

Boks zahteva velika odricanja, pre svega zbog održavanja kilaže. Godinama se borio da se zadrži u svojoj kategoriji, polusrednjoj od 71 do 75 kilograma. Put do ringa je za njega, pored svakodnevnih tura po vijugavim ulicama Beograda, imao još jednu poteškoću. Borio se i s kilogramima.

– Nisam skinuo tone, nego vagone sa sebe. Ponekad i šest kilograma u toku jednog dana. Kada nam trener kaže: „Ti se velter”, „Ti si muva”, „Ti si poluteška”, tu nema mnogo priče. A kad završim naporan trening, noću sanjam vodu, bistre izvore koje ispijam – govori Mirković, jer svaka popijena kap posle treninga može da vrati kilograme.

Sve do 2003. nije se, kaže, pojavljivao u voljenom klubu, osećao se zaboravljenim. Te godine je počeo da radi s mladimazajedno sa istaknutim kolegom i trenerom Draganom Dimićem. Krenulo je odlično, ali je ubrzo ponovo napustio klub. Ogorčen je na sadašnje rukovodstvo, koje ga je skrajnulo, smatra da su upropastili amaterski boks u Partizanu.

– Treba primiti mlade, odvući ih od ulice, pomoći im, a to se više ne radi – veli Mirković.

Imao je 290 okršaja u ringu, u dresu Partizana. Doduše, nekih se seća pomalo maglovito.

– Nije lako izdržati da te neko toliko puta poljubi, a kamoli da se biješ – kaže u šali Mirković.

Njegov sin Aleksandar (20) trenira rukomet u Obiliću.

Zaklinje se da nikada nije doživeo nokaut. I dalje taksira ulicama Beograda, najčešće sa osmehom na licu. Ostvario je san o borbi u ringu. A sada priželjkuje da prenese iskustvo budućim mladim bokserskim lavovima.