Дипломатско ратовање

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И РУСИЈА СУ "ЗАРАТИЛЕ". Поприште британско – руског обрачуна, на срећу, није ратиште већ дипломатија. Први потез повукао је почетком недеље званични Лондон обелоданивши одлуку да протерује четири службеника тамошње руске амбасаде. Влада новог британског премијера Гордона Брауна саопштила је дa тиме кажњава Москву због њеног одбијања да учествује у расветљавању убиства једног бившег руског агента у Лондону. Реч је о Александру Литвињенку ликвидираном у новембра прошле године у британској престоници на необичан начин – радиоактивним полонијумом 210.

Британска истражитељи тврде да трагови овог убиства воде у Русију где се налази главни осумњичени Андреј Луговој. Лондон је већ тражио његово изручење што је Москва одлучно одбила. Покушавајући да појача притисак на Москву и испослује изручење Луговоја Велика Британија је одлучила да протера четворицу руских дипломата.

На руску реакцију није требало дуго чекати. Већ средином недеље Русија је саопштила да ће протерати четворицу британских службеника. Руски одговор био је још оштрији: најављено је отказивање сарадње у борби против међународног тероризма и обустављање издавања виза британским званичницима.

Британско–руски дипломатски "судар" изазвао је велико интересовање у свету. Једногласан је закључак да ова прича неодољиво подсећа на време хладног рата када је протеривање дипломата било омиљено "оружје" западног и источног блока.

Најпознатији такав случај забележен је у септембру 1986. године када је око 80 службеника совјетске амбасаде морало да напусти Вашингтон. Тадашњи СССР одговорио је серијом сличних мера па је, између осталог, забранио совјетским грађанима да раде у америчким дипломатским представништвима у Москви и тадашњем Лењинграду.

Најновије британско – руско испробавање мишића има, наравно, сасвим другачију позадину. Две државе данас нису, као некад, непомирљиви идеолошки противници али су далеко од тога да имају идеалне односе. Разлике су посебно уочљиве када се Русија "дрзне" да има другачије мишљење.

Лондон, попут великог брата с друге стране Атлантика, даје себи право да Русији држи лекције из демократије, меша се у њена унутрашња питања, поставља ултиматуме. Типичан пример таквог понашања управо је "случај Литвињенко" када Лондон тражи да Москва прекрши руски устав и изручи Великој Британији свог држављанина.

Оно што посебно љути Запад, па и Велику Британију, је чињеница да се Русија показује као све чвршћи орах. Највећа држава на планети убрзано се економски  опоравља и сходно томе – и неспорном војном арсеналу – очекује од Запада другачији, равноправнији третман. Сличан ономе какав добија када са западним државама и компанија преговара о продаји руске нафте и гаса.

У тренутном британско – руском спору наступило је затишје. Две стране процењују позиције и највероватније неће повлачити нове радикалне потезе осим што ће, можда, "одлетети" још нека дипломатска глава. А такво (не)договорено примирје потрајаће кратко, до неке нове прилике.

СИРОМАШНИ СУ СВЕ СИРОМАШНИЈИ, БОГАТИ СВЕ БОГАТИЈИ. У Великој Британији, званично четвртопласираној држави на ранг-листи најбогатијих земаља на свету, такав закључак управо су поткрепили најновији статистички подаци. Чак 13 милиона људи – 22 одсто укупног становништва – живи испод границе сиромаштва. Социјална помоћ једини је приход 5,3 милиона Британаца.

Уколико Острвљанима може да звучи као утеха слична ситуација је и другим западним државама. У САД је, на пример, према подацима за 2005. годину, 12,7 процената становништва (37 милиона) сиромашно.

Још је мрачнија ситуација уколико се посматра планета у целини. Према подацима Светске банке почетком века је на Земљи живело 1,1 милијарда људи који су дневно имала за живот мање од једног долара. Највећи број сиромашних живи у Азији и Африци.

Свака прича о сиромаштву је већ на старту "осуђена" на велике тешкоће. На западу се овом проблему нерадо говори, а када се теме и нађе на дневном реду неког форума одмах се поставља питање како прецизно утврдити ко је заправо сиромашан. У том светлу се говори о апсолутном и релативном сиромаштву.

Светска банка је апсолутно сиромаштво дефинисала као ситуацију када појединац има у џепу мање од једног долара дневно да преживи. Релативно сиромаштво утврђује се у односу на примања у свакој држави и ту се граница повлачи на 50 одсто просечне плате.

Чини се да је најбољу формулу на утврђивање апсолутног сиромаштва дала Међународна организација за развој (ИДА). Ова формула користи пет основних критеријума: доходак по глави становника, потрошња калорија у свакодневној исхрани, просечни животни век, смртност деце и стопа наталитета. Тек њиховим укрштањем, тврде стручњаци ИДА могуће је прецизно "измерити" сиромаштво.