Diplomatsko ratovanje

VELIKA BRITANIJA I RUSIJA SU "ZARATILE". Poprište britansko – ruskog obračuna, na sreću, nije ratište već diplomatija. Prvi potez povukao je početkom nedelje zvanični London obelodanivši odluku da proteruje četiri službenika tamošnje ruske ambasade. Vlada novog britanskog premijera Gordona Brauna saopštila je da time kažnjava Moskvu zbog njenog odbijanja da učestvuje u rasvetljavanju ubistva jednog bivšeg ruskog agenta u Londonu. Reč je o Aleksandru Litvinjenku likvidiranom u novembra prošle godine u britanskoj prestonici na neobičan način – radioaktivnim polonijumom 210.

Britanska istražitelji tvrde da tragovi ovog ubistva vode u Rusiju gde se nalazi glavni osumnjičeni Andrej Lugovoj. London je već tražio njegovo izručenje što je Moskva odlučno odbila. Pokušavajući da pojača pritisak na Moskvu i isposluje izručenje Lugovoja Velika Britanija je odlučila da protera četvoricu ruskih diplomata.

Na rusku reakciju nije trebalo dugo čekati. Već sredinom nedelje Rusija je saopštila da će proterati četvoricu britanskih službenika. Ruski odgovor bio je još oštriji: najavljeno je otkazivanje saradnje u borbi protiv međunarodnog terorizma i obustavljanje izdavanja viza britanskim zvaničnicima.

Britansko–ruski diplomatski "sudar" izazvao je veliko interesovanje u svetu. Jednoglasan je zaključak da ova priča neodoljivo podseća na vreme hladnog rata kada je proterivanje diplomata bilo omiljeno "oružje" zapadnog i istočnog bloka.

Najpoznatiji takav slučaj zabeležen je u septembru 1986. godine kada je oko 80 službenika sovjetske ambasade moralo da napusti Vašington. Tadašnji SSSR odgovorio je serijom sličnih mera pa je, između ostalog, zabranio sovjetskim građanima da rade u američkim diplomatskim predstavništvima u Moskvi i tadašnjem Lenjingradu.

Najnovije britansko – rusko isprobavanje mišića ima, naravno, sasvim drugačiju pozadinu. Dve države danas nisu, kao nekad, nepomirljivi ideološki protivnici ali su daleko od toga da imaju idealne odnose. Razlike su posebno uočljive kada se Rusija "drzne" da ima drugačije mišljenje.

London, poput velikog brata s druge strane Atlantika, daje sebi pravo da Rusiji drži lekcije iz demokratije, meša se u njena unutrašnja pitanja, postavlja ultimatume. Tipičan primer takvog ponašanja upravo je "slučaj Litvinjenko" kada London traži da Moskva prekrši ruski ustav i izruči Velikoj Britaniji svog državljanina.

Ono što posebno ljuti Zapad, pa i Veliku Britaniju, je činjenica da se Rusija pokazuje kao sve čvršći orah. Najveća država na planeti ubrzano se ekonomski  oporavlja i shodno tome – i nespornom vojnom arsenalu – očekuje od Zapada drugačiji, ravnopravniji tretman. Sličan onome kakav dobija kada sa zapadnim državama i kompanija pregovara o prodaji ruske nafte i gasa.

U trenutnom britansko – ruskom sporu nastupilo je zatišje. Dve strane procenjuju pozicije i najverovatnije neće povlačiti nove radikalne poteze osim što će, možda, "odleteti" još neka diplomatska glava. A takvo (ne)dogovoreno primirje potrajaće kratko, do neke nove prilike.

SIROMAŠNI SU SVE SIROMAŠNIJI, BOGATI SVE BOGATIJI. U Velikoj Britaniji, zvanično četvrtoplasiranoj državi na rang-listi najbogatijih zemalja na svetu, takav zaključak upravo su potkrepili najnoviji statistički podaci. Čak 13 miliona ljudi – 22 odsto ukupnog stanovništva – živi ispod granice siromaštva. Socijalna pomoć jedini je prihod 5,3 miliona Britanaca.

Ukoliko Ostrvljanima može da zvuči kao uteha slična situacija je i drugim zapadnim državama. U SAD je, na primer, prema podacima za 2005. godinu, 12,7 procenata stanovništva (37 miliona) siromašno.

Još je mračnija situacija ukoliko se posmatra planeta u celini. Prema podacima Svetske banke početkom veka je na Zemlji živelo 1,1 milijarda ljudi koji su dnevno imala za život manje od jednog dolara. Najveći broj siromašnih živi u Aziji i Africi.

Svaka priča o siromaštvu je već na startu "osuđena" na velike teškoće. Na zapadu se ovom problemu nerado govori, a kada se teme i nađe na dnevnom redu nekog foruma odmah se postavlja pitanje kako precizno utvrditi ko je zapravo siromašan. U tom svetlu se govori o apsolutnom i relativnom siromaštvu.

Svetska banka je apsolutno siromaštvo definisala kao situaciju kada pojedinac ima u džepu manje od jednog dolara dnevno da preživi. Relativno siromaštvo utvrđuje se u odnosu na primanja u svakoj državi i tu se granica povlači na 50 odsto prosečne plate.

Čini se da je najbolju formulu na utvrđivanje apsolutnog siromaštva dala Međunarodna organizacija za razvoj (IDA). Ova formula koristi pet osnovnih kriterijuma: dohodak po glavi stanovnika, potrošnja kalorija u svakodnevnoj ishrani, prosečni životni vek, smrtnost dece i stopa nataliteta. Tek njihovim ukrštanjem, tvrde stručnjaci IDA moguće je precizno "izmeriti" siromaštvo.