Јануарска сатира

Први месец ове, како рекоше, пресудне године није био нимало оштар, као што је била сатира која је потресла и свет и свест. Париски карикатуристи, опијени апсолутном слободом изражавања, отишли су корак даље. Ако има даље од апсолутног. Јесу повредили осећања муслимана широм света, али су крваво и незаслужено кажњени због тога. Тако је настао верски, политички и културни хаос на планети. И на југу, и на северу, и на истоку, а поготово на западу. Само не горе, јер да су у могућности, и Исус и Мухамед би стишали страсти, измењали дресове и загрљени још једном напустили свет.

Код нас су сатиричари у дефанзиви, јер су хумор и сатира, с нагласком на ово прво, преплавили наш живот – од скупштине, економије, културе, па до спорта. Десила се и невероватна временска инверзија: Домановић и Нушић су постали савремени писци, а Душко Ковачевић класик. Професионалне сатире нема на телевизији, а у новинама је у траговима. Зато и професионални сатиричари животаре тако што их власт гледа мрко, рођаци и комшије сажаљиво, жена и деца прекорно, а колеге писци са висине.

Најбољи пример за то је управо преминули велики српски глумац Павле Минчић. Режирао је и играо сатиричне текстове, па и сам их је писао. И то га је коштало националане пензије, пошто је неки главоња у комисији одбио да га подржи: „Јер се у последње време бави сатиром, том неозбиљном дисциплином.” Тај није читао Јувенала, који је, пре много векова, рекао и ово: „У данашње време немогуће је не писати сатиру.” Сумњам да је читао и Домановића, Леца или једног мене, на пример.

Иако је лековита као акупунктура, сатира као да плаши неке људе. Не политичаре, него власнике телевизија, којима је сваки квалитетан програм у старту сумњив. А имамо сјајне сатиричаре, који већ три године чекају да се додели „традиционална” награда „Радоје Домановић”, јер министарство културе нема пара, а ни разумевања за оно у чему смо међу најбољима на свету.

Остаје нам само да цртамо опасне карикатуре и скренемо пажњу на себе, па макар сви изгинули. Или да се помиримо са чињеницом да живимо у Србији. Што рече један наш, Слободан Симић: „Рођен сам у Србији, од тога ћу и да умрем.”

Засад само болујемо од тога.