Januarska satira

Prvi mesec ove, kako rekoše, presudne godine nije bio nimalo oštar, kao što je bila satira koja je potresla i svet i svest. Pariski karikaturisti, opijeni apsolutnom slobodom izražavanja, otišli su korak dalje. Ako ima dalje od apsolutnog. Jesu povredili osećanja muslimana širom sveta, ali su krvavo i nezasluženo kažnjeni zbog toga. Tako je nastao verski, politički i kulturni haos na planeti. I na jugu, i na severu, i na istoku, a pogotovo na zapadu. Samo ne gore, jer da su u mogućnosti, i Isus i Muhamed bi stišali strasti, izmenjali dresove i zagrljeni još jednom napustili svet.

Kod nas su satiričari u defanzivi, jer su humor i satira, s naglaskom na ovo prvo, preplavili naš život – od skupštine, ekonomije, kulture, pa do sporta. Desila se i neverovatna vremenska inverzija: Domanović i Nušić su postali savremeni pisci, a Duško Kovačević klasik. Profesionalne satire nema na televiziji, a u novinama je u tragovima. Zato i profesionalni satiričari životare tako što ih vlast gleda mrko, rođaci i komšije sažaljivo, žena i deca prekorno, a kolege pisci sa visine.

Najbolji primer za to je upravo preminuli veliki srpski glumac Pavle Minčić. Režirao je i igrao satirične tekstove, pa i sam ih je pisao. I to ga je koštalo nacionalane penzije, pošto je neki glavonja u komisiji odbio da ga podrži: „Jer se u poslednje vreme bavi satirom, tom neozbiljnom disciplinom.” Taj nije čitao Juvenala, koji je, pre mnogo vekova, rekao i ovo: „U današnje vreme nemoguće je ne pisati satiru.” Sumnjam da je čitao i Domanovića, Leca ili jednog mene, na primer.

Iako je lekovita kao akupunktura, satira kao da plaši neke ljude. Ne političare, nego vlasnike televizija, kojima je svaki kvalitetan program u startu sumnjiv. A imamo sjajne satiričare, koji već tri godine čekaju da se dodeli „tradicionalna” nagrada „Radoje Domanović”, jer ministarstvo kulture nema para, a ni razumevanja za ono u čemu smo među najboljima na svetu.

Ostaje nam samo da crtamo opasne karikature i skrenemo pažnju na sebe, pa makar svi izginuli. Ili da se pomirimo sa činjenicom da živimo u Srbiji. Što reče jedan naš, Slobodan Simić: „Rođen sam u Srbiji, od toga ću i da umrem.”

Zasad samo bolujemo od toga.