Градови у времену

Град је отисак друштва у простору и несумњиво је да ван њега нема цивилизације какву знамо. Ипак, ни урбани кошмари нам не недостају, у распонима од бодлеровске „велике људске пустиње” до „Блејд Ранера” и његовог гротескног постмодернизма.

Препознајући дигиталну технологију и информатичко друштво као искупљујућу парадигму, архитектура и урбанизам су Интернет преплавили комерцијалним понудама колико и неограниченим маштаријама. Дилеме су, међутим, остале: град по мери природе или по мери човека. Урбанистичка ноћна мора предграђа или еколошка дневна мора небодера.

Ако само будућност може дати одговоре, на будућим генерацијама је тежак терет, психолошким термином, промене дирекције. Један од покушаја промене свести о граду је пројекат Британског савета у који су били укључени студенти из Београда, Атине, Глазгова и Истанбула, а разменом мултимедијалних радова на теме културне меморије својих градова створили су виртуелну хибридну градску панораму. Пројекат је завршен 2006. године и може се видети на сајту www.hybridcity.info.

Сличан пројекат, на адреси www.city-project.eu покренут je 2007. године, везан је за аустријски Lинц, град културе Европе 2009. године, и састоји се у употреби Интернета као слободне платформе за партнерску мрежу виртуелних градова, које ће креирати (углавном) средњошколци из различитих европских градова.

Најпознатији урбани експерименти данас су градови Аркосанти и Ауровил. Пустињски град Аркосанти се налази у Аризони, а креатор је познати архитекта Паоло Солери. Изградња је започела још седамдесетих и још траје. Он преставља визију града по мери човека и његове технологије. Планиран је за 5.000 житеља, а га насељава га стотинак. У овом тренутку Аркосанти је посећена туристичка и културна дестинација, у њему се одржавају уметнички фестивали и радионице, а детаљан сајт о њему и идеји аркологије (споја архитектуре и екологије) се налази на интернет-адреси www.arcosanti.com.

Други утопијски град је Ауровил, смештен у јужној Индији. Грађен у облику спирале, овај еколошко-урбанистички експеримент је уједно и подсећање на улогу спиритуалности у људском друштву. Ауровил је планиран за 50.000 становника, сада у њему живи око 2.000 људи са свих страна света. Вишејезични сајт о Ауровилу, његовим архитектонским и духовним парадигмама и друштвеној улози се налази на www.auroville.org.

Док је Аркосанти симбол човековог односа према граду као најважнијем цивилизацијском простору, Ауровил је метафора односа према природи. Ове две архитектонске лабораторије одсликавају и болну расцепљеност глобалног друштва, у подједнако дубоком конфликту са собом и природом: град као нова природа или град окружен природом, град као простор културне меморије или искуство нове темпоралности.

Јер град будућности ће неминовно напустити досадашњу просторну логику, у корист времена као најважније друштвене метафоре 21. века. Грчевито очекивање чуда од дигиталних технологија које архитектуру истичу као најважнију уметност новог века мора се кад-тад суочити с (понешто поједностављеном) мишљу Анри Лефевра из прве реченице овог текста. Урбано место није више само географско, већ део једне велике мреже, по којој се слике, подаци и новац слободно крећу.