Незнање, мајка дрскости

Постоји стара паметна изрека „Није га мајка карала што се коцкао, већ што се вадио”. На њу ме неодољиво подсетила колумна господина Мирослава Лазанског „Како веровати поверенику?”, објављена у јучерашњој „Политици”.

Колумна је, зна се, последица нашег заједничког учешћа у емисији „Да, можда, не” Оливере Ковачевић. Морам рећи да сам већ приликом позива у емисију био помало изненађен кад ми је речено да ће један од саговорника бити и г. Лазански. Наиме, уз дужно поштовање према његовим другим евентуалним квалитетима, за „задату” тему – „однос власти према независним институцијама”, он је објективно некомпетентан. То је уосталом и потврдио јер му је током емисије водитељка морала објашњавати и неке елементарне ствари у вези са садржином закона о којима смо разговарали.

И својом јучерашњом колумном он олако покушава претворити у „ваздухопловну” једну тему која је неупоредиво озбиљнија, пре свега правна, и за расправу о којој он, што је и овај пут потврдио, није спреман и компетентан.

То да ли нешто представља тајну и ког степена поверљивости, напросто није питање чаршијског „здраворазумског” логицирања или „укуса” господина Лазанског, нити аргумената типа „ни у једној земљи на свету”, већ одредби релевантних закона. Да би иоле озбиљно могао расправљати о овој теми, г. Лазански се морао потрудити да прочита бар два релевантна закона – Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја (ЗСПИЈЗ) и Закон о тајности података (ЗТП). Он то, нажалост, очигледно није урадио.

Јер да је прочитао бар онај први, ваљда ме не би питао где сам препознао јавни интерес у захтеву који је агенција Бета поднела Министарству одбране. Знао би да наш закон садржи претпоставку постојања јавног интереса, да се он, дакле, не утврђује и не доказује. Напротив, само онај ко жели да оспори остваривање права има обавезу да докаже да постоје разлози за то.

Исто тако, само да је прочитао Закон о тајности података, морао би знати да је потпуно бесмислено његово „крунско” завршно питање у коме подсећа на одредбу члана 415. КЗ и „објашњава”, да цитирам, „орган неће тражиоцу, у овом случају поверенику, омогућити остваривање права на приступ информацијама”. Потпуно је несхватљиво, да не кажем трагикомично, да г. Лазански не разликује тражиоца информација (новинар, медији, НВО, грађанин...) од повереника који, ни у „овом случају”, ни у било ком случају, није тражилац информација већ другостепени државни орган који одлучује о жалби тражиоца. И то орган који по изричитим одредбама закона (чл. 38. ЗТП) има не само право увида у било који документ без обзира на степен поверљивости, него и право да наложи опозив тајности (чл. 25. ЗТП).

Да је прочитао закон, г. Лазански би морао знати да су у више одредаба Закона о тајности података утврђени формални услови за класификацију података којима се утврђује ко, под којим условима и на који начин врши класификацију, односно утврђује поверљивост и степенује је. Услови јесу формални, али су и апсолутно битни. Кад нису испуњени, класификација је незаконита. Информације о којима говоримо нису ни изблиза испуњавале те формалне законске услове, што би само по себи аутоматски требало да дисквалификује њихов „поверљив” статус. Ипак, има смисла позабавити се и материјалном страном проблема. И у том контексту занимљив је однос према таквим информацијама у досадашњој пракси, присуство тих информација у медијима и јавности уопште и слично. У том контексту сам у току емисије, што га је очито погодило, показао г. Лазанском копију његовог текста, односно интервјуа који је радио с некадашњим командантом ваздухопловства. Информације које се у интервјуу наводе, наравно, нису идентичне с онима о којима смо дискутовали, али су очигледно више него сличне. А и демонстрирао сам их само примера ради. Могао сам, разуме се, навести доста сличних примера. Могао сам, на пример, кад г. Лазански већ инсистира на посебној деликатности информација по „типу авиона”, да поменем и информације о потпуној неспособности за лет због проблема с акумулаторима за паљење свих наших авиона типа МИГ 21 и МИГ 29, које је г. Лазански добио и објавио уз додатну информацију да наши „орлови” и Г-4 нису опремљени радарима, те да сходно томе нема никаквог ризика пресретања приликом евентуалног ноћног „упадања” у наш ваздушни простор.

Могао сам али нисам, јер је то потпуно сувишно. Тема о којој сам ја говорио је ван полемике. Да до краја поједноставим – новинска агенција тражила је неке информације од Министарства одбране. Министарство их није дало. Агенција се жалила по закону надлежном органу – поверенику. По спроведеном поступку након прибављања изјашњења, Повереник је донео одлуку која је по закону за Министарство коначна, обавезујућа и извршна (чл. 28 ЗСПИЈЗ). Одлука је донета још пре више месеци, па је и питање г. Лазанског зашто „тек сад реагујем” бесмислено, тачније, оно је само јефтина политикантска инсинуација.

А оно на шта сам „сад” морао реаговати било је јавно саопштење Министарства одбране у коме Министарство „објашњава” необјашњиво. „Објашњава” да неће да поступи по одлуци надлежног органа која је по закону обавезујућа. Уређене, нормалне државе функционишу по законима. Кад мисле да треба, мењају их, али док то не ураде – поштују их. Због тога сам већ рекао да без обзира на то да ли је (не)поступање Министарства одбране последица непознавања закона или свесног настојања да се резервише позиција у којој ће Министарство само да одлучује кад хоће, а кад неће да поступа по законима ове земље, оно производи штету по нормално функционисање правног поретка, углед државе и, разуме се, самог Министарства. И немам шта томе да додам.

Повереник за информације