Чаплин je мислио да смо овце

Хаџи Ненад Маричић, један од најдаровитијих глумаца средње генерације, на матичној сцени Народног позоришта у Београду последњих година представља се публици у деликатним ликовима Шекспира, Брехта, Стриндберга... Предавач је на Академији лепих уметности у Београду.

Реч је о драмском уметнику који не пристаје на „непосвећено позориште”. Не учествујете у ономе што није уметничко. Свог Хенрија Шестог премијерно је играо у истоименом Шекспировом делу у лондонском Глоб театру, а велики успех остварио је и на гостовањима у Битољу, Бурси, Араду…

Колико је комплексно трансформисати се у исто време у ликове ових великана драмске уметности? 

Деликатна је промена у процесу стварања. Време које посветимо писцу, његовим нескривеним жељама, животу који је сакрио од света, а ми тај исти тумачимо кроз речи и драму како би помогли свету око нас, јесте оно што нас мења. Често се дешава да нам пробе потпуно заробе мисли, и натерају нас да тумарамо градом лутајући за решењима. Стрпљење је разуме се, неопходно сваком уметнику. Не можемо да замислимо успешног вајара, сликара, иконописца без те важне дисциплине духа. А глумац управо свој дух ставља пред себе као свој једини инструмент, и временом себе мења у односу на сазнање, рационално и интуитивно. 

Инсистирате да реч буде снажна, да има тежину. Својим студентима говорите да је добро да се понекад наљуте на вас. Чему их то ви учите?

Педагогија носи велику одговорност. Уколико им не допустим да се боре за своју мисао, како ће моћи да изграде своју личност? Увек ме радује када видим здрав бунт у њима. Они живе у времену великих лажи и обмана, као и ми, наравно. Демократија нам се подваљује као систем у којем живи готово читав свет, а сама реч, у својој суштини, подразумева да народ учествује у политичком животу. Каква лаж! Хиљаде образованих људи само једном у четири године гласају за своје представнике. У 21. веку, интелектуалац би требало да се осећа, у таквом систему, изопштеним. Данас, термин „идиотес” за таквог није довољан. Постали смо магарци. Чаплин мисли да смо овце! У сваком случају, вођени смо онима, који нам без иједног дана у радној књижици говоре да морамо да радимо и да штедимо! 

Највећа лаж је да не живимо у Европској унији. Каква подлост! Она уређује наше школство, финансије, границе, одлучује о томе колико ћемо бити јефтина радна снага. Ту је центар нашег бунта. Апсурд је рећи да нисмо у тој заједници. Уколико мало загребете по историји, видећете да смо, у неким периодима, у Османлијском царству имали већу аутономију. А за дане будуће завирите у Хакслијев „Врли, нови свет”. Ево како га је он описао: гесло Светске Државе – заједница, истоветност, стабилност. Плашим се да се до тога долази само ванредним стањем и страхом од унутрашњег непријатеља. 

Активни сте и на друштвеним мрежама. Често коментаришете глобалне политичке околности. Шта вам тренутно заокупља пажњу?

Одсуство етике у западном свету. Толеранција се јавља као нова религија. Ретко се говори о моралности. О великим слободама у друштву се и те како полемише, и у европским градовима. Гледао сам велики број независних филмова који критикују такво друштво, у којем је све дозвољено. Такав један, говори о старијој госпођици у Холандији, која се удала за малу макету гиљотине. Цивилизација која не чува снажно институцију породице нема будућност. 

Последња у низу представа које сте радили, Стриндбергов „Пут у Дамаск” у режији Никите Миливојевића, прича о потрази за изгубљеном вером. У шта ви верујете?

У Бога. То је једноставно. Али је тешко сачувати веру. Најтеже је онима који би желели да верују, а не могу. О таквима је писао Достојевски крајем 19. века, плашећи се последица. А где смо данас ми? Где је вера данас и како изгледа? Чује ли човек свој тихи разговор са Богом? Има ли времена за такво нешто? Има. Верујте, има. Једна од најлепших беседа о Божићу Јована Златоустог, из четвртог века н. е. говори о вери која током године јењава, празни цркве, а онда засија необичном радошћу, на највећи празник. Тако је и данас. Мој син Немања, са посебном пажњом и љубављу улази у цркву. То нисам могао да га научим. То је љубав са којом се рађамо. 

У ту љубав верујем.

Имате и свој рокенрол бенд. Написали сте и музику за документарно-играни филм „Лауш”. Колико вам музика помаже да се искажете на сцени у пуној уметничкој снази?

Никако. Нема је. Рокенрол очигледно не сме да постоји. Та музика је увек наводила на бунт. Размислите зашто су у САД , седамдесетих година, када је цветао рокенрол, дали огроман медијски простор фанки и диско музичарима црне пути, иако су се Афроамериканци тада најснажније, на улицама те исте државе, борили за своја права. Требало је склонити са музичке сцене оне који другачије мисле о систему, који су носили потпуно нову мисао. Многе уметнике су прогласили комунистима иако то нису били, само зато што нису били ни републиканци, ни демократе. И данас је важно угушити оне који не пристају на олигархију. Али, као што каже Брехт: „Дан гнева доћи ће као гром из ведра неба!”