Камени сведоци с Морина

Невесиње – Није реткост у Херцеговини наћи стара гробља, углавном из турског времена, за која се и данас у народу приповеда да су сватовска. Дешавало се у стара времена да се две групе сватова, водећи девојку, сретну на путу. Пошто ниједна група не би, због достојанства, хтела да се уклони другој са пута, долазило је до окршаја, а често би у сукобу страдали сви сватови. Једно сватовско гробље у Херцеговини ипак разликује се од осталих.

Преко висоравни Морине, двадесетак километара од Невесиња, води стари макадамски пут према Калиновику. Ту, усред пространих планинских пашњака, с обе стране пута стоји педесетак надгробних споменика: чувено сватовско гробље на Моринама. У Херцеговини се с колена на колено преносила прича о трагедији сватова који су залутали у планинској олуји и промрзли скончали у планини.

Легенда и народна песма казују о женидби бега Лакишића који је препросио девојку невесињском бегу Алији Љубовићу. Љубовићева мајка на Лакишићеву провокацију да му Алија дође у сватове, отпремила је синовљевог коња којег је јахала управо испрошена девојка Хајка. Док су сватови девојку из Загорја водили преко Калиновика ка Мостару, сви су страдали у невремену. Мада легенда казује како су у планини страдали и сватови и млада, народна песма има срећан крај по којем је коњ с промрзлом девојком ипак стигао у дворе Љубовића и тако је довео ономе којем је „суђена а не речена”.

И данас на месту где се „сметоше коњи и јунаци” ретки пролазници који иду путем преко Морина застају пред немим сведоцима тужне судбине Хајке и њених сватова о којима у херцеговачким домовима остаде да се приповеда и уз гусле казује.