Ефекти сами себи сврха

„Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића, постмодерна ведра бајка за одрасле, пре свега мушкарце који су бар једном сањали да се нађу сами у каквом харему пуном женскиња, више је раскошно упаковани џиновски форшпан са назнакама шта би било кад би било, него на причи утемељено филмско дело са смисленим почетком, средином и крајем.

Када се слегну први утисци и стиша фасцинација богатством продукције, специјалним ефектима, компјутерски генерисаном сликом и другим чудима постпродукцијске технологије, први пут на овакав начин употребљеним у скупоценом српском филму, гледалац схвати да је остао и без чарлстона и без Огњенке. Изгубили су се у шуми ефеката који су највећим делом постали сами себи сврха, што се не би догодило да у темељима проблема нису сценаристички пропусти (сценариста је Урош Стојановић у сарадњи са Александром Радивојевићем). Прича је овде у форми проширеног синопсиса, идеја „мушкарци војују а жене битке бију“ исцрпљена је већ у прологу, материјала има за целовити краткометражни играни филм, а не целовечерњи. Штета.

Да ли се од „Чарлстона за Огњенку“ и од његовог аутора-дебитанта ишчекивало више? Јесте, али не због атмосфере створене вишегодишњом агресивном маркетиншком кампањом с којом је најављиван и праћен настанак овог филмског дела, већ због чињенице да је Стојановић и аутор генијалног кратког играног филма „Вешала за двоје“, с којим је успоставио високе сценаристичко-редитељске стандарде и створио ореол „дечка који обећава“. Могуће је да сам зарад тога и престрога.

Оно што се Стојановићу осим бајколике естетике (повремено чак маркесовског шмека) ипак мора признати јесте његова зрелост у уобличавању жанровски испреплетене комедије и инсистирање на детаљима, у чему је очигледну подршку и широку руку имао од стране свог продуцента (Батрић Ненезић). Од маске (Драгољуб Јеремић), костима (Ксенија Терзовић), сценографије (Вељко Деспотовић) до савршене фотографије (Душан Ивановић) и музике (Јапанац Шигеру Умебајаши), све је раскошно и богато, памтљиво. Нарочито ансамбл лепих и талентованих српских глумица, што се као виле и вештице крећу опустошеним српским селом у смирају Првог светског рата, усамљене и од мушке руке нетакнуте, ускраћене за блудничење с којим им ваља започети нови живот.

У првом плану су три грације: сестре-нарикаче Огњенка (изврсна Соња Колачарић) и Мала Богиња (фатална Катарина Радивојевић) и дух њихове баке Велике Богиње (Оливера Катарина као најхаризматичнија и најупечатљивија појава у целом филму) у мисији проналаска покретног и живог мушкарца у Србији двадесетих година двадесетог века, када су се пагански обичаји мешали са звуцима чарлстона... Мушкарци су у филму готово ефемерна појава, њихови ликови су потентни у назнакама, недовољно су искоришћени (Ненад Јездић као легендарни Драгољуб Алексић и Стефан Капичић као Арса „Краљ чарлстона“). Зашто? Не бих да препричавам, гледајте филм.