Пут на југ

Није обављено истраживање у којем би грађанима Србије било постављено сасвим једноставно питање – верујете ли да би наша влада могла да следи пут новог грчког премијера Алексиса Ципраса, човека који је за десетак дана успео да код европске бирократске елите изазове велику узнемиреност, а у земљама из европске чекаонице лоше прикривену наду? Ципрасова идеја није одмеравана међу истраживачима јавног мњења, али је он у виртуелној, незваничној Србији већ постао велика звезда. Можда у њему неки сасвим обичан свет, уморан од бескрајног низа услова, претњи и обећања, види само особу која Бриселу или Берлину шаље поруке у њихово име. Или жели да, с неке треће галерије европског позоришта, на којој обично седе сиромашни студенти жељни уметности, види како ће се завршити та борба у којој се нека мала земља успротиви великој Европи.

Србија, наравно, није Грчка, не само што није чланица ЕУ или НАТО-а већ и зато што и та сиромашна и презадужена Грчка, која је постала случај у Европи, има шест пута већи друштвени производ од Србије. А премијер Србије Александар Вучић се сам потрудио да јасно каже како он нипошто није Ципрас.

Изјавом да не верује у решења „лако ћемо”, већ у мукотрпан рад, Вучић је јасно ставио до знања да Брисел или Берлин на њега могу да рачунају, али му вероватно није пријатно то што се, истовремено са његовим тешким мерама штедње, у овом делу Европе шири тај вирус отпора европској олигархији. Вучићев колега са севера, мађарски премијер Орбан, прекинуо је аранжман са ММФ-ом и оштро критиковао санкције Русији, док се на југу, у Грчкој, формира нова влада, која тек креће у прави окршај са „економским окупаторима”. Неколико дана је било потребно да Вучић, после прилично недипломатске изјаве о лаким решењима и тешком раду, изјави како верује да ће Србија бити прва земља коју ће Ципрас посетити и да ће грчком премијеру бити приређен „величанствен дочек, јер је он наш велики пријатељ”.

Није јасно да ли је она прва изјава настала због тренутне нервозе, а друга због вековног пријатељства, али је прилично јасно да се драматично повећава тај расцеп између онога што људи доживљају као прагматичан, једини могући пут ка Европи и онога што исти људи, негде у себи, осећају као праведно, једино исправно решење. Тај расцеп би могла да зацели сама Европа ако би једном наградила Србију, која је чврсто остала при мерама штедње и болним реформама када су и на северу и на југу почели да пуцају шавови економске дисциплине. Али тај филм о европским наградама већ смо гледали. 

Зато би Вучићеве изјаве о Ципрасу требало тумачити у нешто једноставнијем кључу – можда премијер види да ће после њега на власт у Србији доћи управо нека опција с тим Ципрасовим порукама или обећањима.