Put na jug

Nije obavljeno istraživanje u kojem bi građanima Srbije bilo postavljeno sasvim jednostavno pitanje – verujete li da bi naša vlada mogla da sledi put novog grčkog premijera Aleksisa Ciprasa, čoveka koji je za desetak dana uspeo da kod evropske birokratske elite izazove veliku uznemirenost, a u zemljama iz evropske čekaonice loše prikrivenu nadu? Ciprasova ideja nije odmeravana među istraživačima javnog mnjenja, ali je on u virtuelnoj, nezvaničnoj Srbiji već postao velika zvezda. Možda u njemu neki sasvim običan svet, umoran od beskrajnog niza uslova, pretnji i obećanja, vidi samo osobu koja Briselu ili Berlinu šalje poruke u njihovo ime. Ili želi da, s neke treće galerije evropskog pozorišta, na kojoj obično sede siromašni studenti željni umetnosti, vidi kako će se završiti ta borba u kojoj se neka mala zemlja usprotivi velikoj Evropi.

Srbija, naravno, nije Grčka, ne samo što nije članica EU ili NATO-a već i zato što i ta siromašna i prezadužena Grčka, koja je postala slučaj u Evropi, ima šest puta veći društveni proizvod od Srbije. A premijer Srbije Aleksandar Vučić se sam potrudio da jasno kaže kako on nipošto nije Cipras.

Izjavom da ne veruje u rešenja „lako ćemo”, već u mukotrpan rad, Vučić je jasno stavio do znanja da Brisel ili Berlin na njega mogu da računaju, ali mu verovatno nije prijatno to što se, istovremeno sa njegovim teškim merama štednje, u ovom delu Evrope širi taj virus otpora evropskoj oligarhiji. Vučićev kolega sa severa, mađarski premijer Orban, prekinuo je aranžman sa MMF-om i oštro kritikovao sankcije Rusiji, dok se na jugu, u Grčkoj, formira nova vlada, koja tek kreće u pravi okršaj sa „ekonomskim okupatorima”. Nekoliko dana je bilo potrebno da Vučić, posle prilično nediplomatske izjave o lakim rešenjima i teškom radu, izjavi kako veruje da će Srbija biti prva zemlja koju će Cipras posetiti i da će grčkom premijeru biti priređen „veličanstven doček, jer je on naš veliki prijatelj”.

Nije jasno da li je ona prva izjava nastala zbog trenutne nervoze, a druga zbog vekovnog prijateljstva, ali je prilično jasno da se dramatično povećava taj rascep između onoga što ljudi doživljaju kao pragmatičan, jedini mogući put ka Evropi i onoga što isti ljudi, negde u sebi, osećaju kao pravedno, jedino ispravno rešenje. Taj rascep bi mogla da zaceli sama Evropa ako bi jednom nagradila Srbiju, koja je čvrsto ostala pri merama štednje i bolnim reformama kada su i na severu i na jugu počeli da pucaju šavovi ekonomske discipline. Ali taj film o evropskim nagradama već smo gledali. 

Zato bi Vučićeve izjave o Ciprasu trebalo tumačiti u nešto jednostavnijem ključu – možda premijer vidi da će posle njega na vlast u Srbiji doći upravo neka opcija s tim Ciprasovim porukama ili obećanjima.